Pogledao sam DEJA VU Tony Scotta.
Uvek imam strah kada gledam novi film omiljenog reditelja. DEJA VU me je naročito uznemiravao pošto se nisam preterano radovao ovom projektu. Delovao mi je kao totalno prevaziđena mainstream formula za povratak Scotta u komercijalne tokove posle znatno zanimljivijih filmova, sa glumačkom podelom koja me nimalo nije intrigirala.
Međutim, ono što sam dobio kao krajnji rezultat jeste jedan izuzetno dobar film, koji je u pojedinim deonicama više engaging nego što smo navikli od holivudskog maistreama u poslednje vreme, a ima jedno tri promašena scenaristička penala koji da su realizovani bio bi remek-delo.
Kod pitanja hronomocije, naravno, scenario je ključna stvar i ti promašeni penali su bukvalno nijanse koje bi uzdigle film na viši nivo. Ovaj scenario koji je realizovan je vešt i skladan, i nema nekih očiglednih grešaka, ipak na par tačaka je mogao biti maštovitiji i radikalniji, a tu ne mislim ni na kakav ekstremizam, već upravo supostno, više na egzekuciju konzervativne mainstream suspense postavke.
U ideološkom smislu je film takođe zanimljiv pošto govori o homegrown američkim teroristima koji su inače uvbeđeni da ih vlada špijunira svojim high tech sredstvima. Ovde jednog takvog špijuniraju satelitom, CCTVem i vremeplovom. U krajnjem zbiru ovaj film daje za pravo njihovoj paranoji iako su oni nominalno negativci.
Kad je reč o režiji i realizaciji uopšte, Scott je u punoj formi. Bliži je svom mainstream radu, i dosta podseća na njegov poslednji sparing sa Bruckheimerom ENEMY OF THE STATE. DEJA VU je negde na tom nivou s tim što je Scottovo viđenje mainstreama u tom filmu bilo svežije, i scenario je ispunio više potencijala inicijalne postavke. S druge strane u ENEMY je imao svežiju i dinamičniju zvezdu Willa Smitha sa kojim je radio prvi put, dok u DEJA VU ima Denzela sa kojim već treći put radi.
Međutim, Scott, Denzel i Bruckheimer su dovoljno dobro podmazana (da ne kažem lubrikovana) mašina da se DEJA VU nametne kao jedan od interesantnijih filmova godine, koji se u krajnjoj liniji pošteno nosi sa CASINO ROYALEom i HAPPY FEET na blagajnama, kao što je uostalom i ENEMY OF THE STATE počevši kao podjednak autsajder.
* * * / * * * *
Uvek imam strah kada gledam novi film omiljenog reditelja. DEJA VU me je naročito uznemiravao pošto se nisam preterano radovao ovom projektu. Delovao mi je kao totalno prevaziđena mainstream formula za povratak Scotta u komercijalne tokove posle znatno zanimljivijih filmova, sa glumačkom podelom koja me nimalo nije intrigirala.
Međutim, ono što sam dobio kao krajnji rezultat jeste jedan izuzetno dobar film, koji je u pojedinim deonicama više engaging nego što smo navikli od holivudskog maistreama u poslednje vreme, a ima jedno tri promašena scenaristička penala koji da su realizovani bio bi remek-delo.
Kod pitanja hronomocije, naravno, scenario je ključna stvar i ti promašeni penali su bukvalno nijanse koje bi uzdigle film na viši nivo. Ovaj scenario koji je realizovan je vešt i skladan, i nema nekih očiglednih grešaka, ipak na par tačaka je mogao biti maštovitiji i radikalniji, a tu ne mislim ni na kakav ekstremizam, već upravo supostno, više na egzekuciju konzervativne mainstream suspense postavke.
U ideološkom smislu je film takođe zanimljiv pošto govori o homegrown američkim teroristima koji su inače uvbeđeni da ih vlada špijunira svojim high tech sredstvima. Ovde jednog takvog špijuniraju satelitom, CCTVem i vremeplovom. U krajnjem zbiru ovaj film daje za pravo njihovoj paranoji iako su oni nominalno negativci.
Kad je reč o režiji i realizaciji uopšte, Scott je u punoj formi. Bliži je svom mainstream radu, i dosta podseća na njegov poslednji sparing sa Bruckheimerom ENEMY OF THE STATE. DEJA VU je negde na tom nivou s tim što je Scottovo viđenje mainstreama u tom filmu bilo svežije, i scenario je ispunio više potencijala inicijalne postavke. S druge strane u ENEMY je imao svežiju i dinamičniju zvezdu Willa Smitha sa kojim je radio prvi put, dok u DEJA VU ima Denzela sa kojim već treći put radi.
Međutim, Scott, Denzel i Bruckheimer su dovoljno dobro podmazana (da ne kažem lubrikovana) mašina da se DEJA VU nametne kao jedan od interesantnijih filmova godine, koji se u krajnjoj liniji pošteno nosi sa CASINO ROYALEom i HAPPY FEET na blagajnama, kao što je uostalom i ENEMY OF THE STATE počevši kao podjednak autsajder.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment