Sunday, December 31, 2006

OMEGA MAN

Večeras sam odlučio da saznam zašto se agencija koju vodi Spencer Trilby u TRUE LIES zove OMEGA. U to ime pogledah OMEGA MAN Borisa Sagala.

Film je vrlo zanimljiv, naročito pošto sam ja sucker za apokaliptične sventies extravaganze, a naročito za Chucka Hestona.

Ovaj film je u suštini zaista nedostojan Mathesonovog romana, i zapravo ni blizu ne dobacuje do potencijala koji bi trebalo da ispuni film baziran na ovom inače izuzetno filmičnom predlošku.

Dakle film je po mnogo čemu potpuno idiotski, gneza apokalipse i problema od koga ghoulovi pate je dosta sumnjiva, kao i sam endgame koji ima žena prema glavnom junaku, pošto se na kraju ne dozna tačno da li je i kada bolest motivisala njenu izdaju, da li je to bio plan od početka, mada izgleda da ipak nije, itd.

Međutim, i pored ozbiljnog izneveravanja Mathesonovog romana i neispunjavanja ogromnog potencijala, OMEGA MAN je vrlo zabavan seventies flick sa larger than life Chuckom Hestonom koji ide okolo i ubija ghoulove koje predvodi Anthony Zerbe, i to na nekom čisto kinestetičkom nivou funkcioniše. Sagalova stilizacija radi posao, i sve što je nemoguće u datom kontekstu deluje uverljivo. Režija je vrlo simplifikovana i kao takva do te mere rudimentarna da može da isprati kako rudimentarne odnose među likovima, tako i rudimentarni dizajn i rudimentarnu priču.

Scenografija je naročito draga pošto te urbane strukture koje su karakteristične za apokaliptiične filmove iz sedamdesetih imaju neki spoj baroknosti i sive betonske depresije, i negde dobro odjekuju kod ljudi kojima su modernije zdanja u blizini otprilike iz iste epohe.

OMEGA MAN je hendikepiran film, ali kao takav je vrlo dosledan i zato funkcioniše kao gledalačko iskustvo.

U suštini, rane sedamdesete su zapravo poslednje vreme koje je moglo da proizvede tako autentičnog over the top junaka, u tako naivno stilizovanom univerzumu, sa relativno malo akcije, a da film bude i zabavan, i da čak, na nekom rudimentarnom nivou ideološki nešto i znači. OMEGA MAN bi do definicji morao da znači mnogo više naravno, ali i ovakav kakav je emituje neko značenje.

Zanimljivo je koliku enmergiju zrači Heston u jednom filmu koji je inferioran, i koliko se Arnie spoticao u filmovima koje su radili slabiji reditelji.

I AM LEGEND bi svakako bio idealan projekat za Arniea, mada ja ličnop nemam ništa ni protiv Willa Smitha, pošto i njega volim, i vidim kao neki produžetak Jima Browna koji je bio Hestonov savremenik. No, ipak Arnie bi zaista bio dosledan naslednik i šteta je što ga nema u novoj ekranizaciji...

E sad, u širem smislu, to što ima OMEGA MAN naravno nije dovoljno da nam pruži ono što mi zapravo tražimo od njega ali to je već drugo pitanje.

* * 1/2 / * * * *

P.S. Crnačko dete Ritchie iz filma je posle režiralo pilot serije LA CONFIDENTIAL i još štošta.

Saturday, December 30, 2006

TIME AND TIDE

Iako sam upozoren na TIME AND TIDE pre jedno pt godina, dakle, kada je to bio nov film, sticajem okolnosti jako dugo nisam uspevao da ga nabavim. Konačno, kada sam ga locirao prošle godine, nekako sam i zaboravio na njega, mada sam ga i kupio radi te stare preporuke.

No, konačno, eto, u vihoru prednovogodišnjeg pisanja besramnog šunda za nepismeni narod, stigoh da ga pogledam.

TIME AND TIDE Tsui Harka istovremeno pokazuje zašto je ovaj reditelj veliki patrijarh hiongkonškog filma, i zašto nikada nije uspeo da postigne slavu i reputaciju na Zapadu.

Unutar opusa koji je, ruku na srce, zaista vrlo nekonzistentan, TIME AND TIDE stoji kao verovatno najvažnija stvar koju je Hark rekao u domenu heroic bloodshed podžanra koji je rasdeći kao producent formulisao sa John Wooom.

TIME AND TIDE dolazi u taj žanr posle Tarantina i posle Yuen Woo Pinga, tako da umesto Wooove jasne sirkovske melodrame imamo prilično haotičnu i moralno ambivalentnu tarantinovsku priču, a posle Pinga, imamo dosta wireworka u miljeu u kome nije često viđan.

Kad je reč o samom zapletu, moram piznati da uopšte nisam razumeo o čemu se radi i tek sam u načelu razlikovao likove i glumce. U pripovedačkom smislu, dakle, harka ne zanima da se približi oksidentlnom gledaocu, ali mi se uprkos tome što nisam ispratio priču, čini da scenario prosto formalno nije baš skladan.

I to je jedan od razloga zašto je Harkov rad jako retko uspevao da cross-overuje na Zapadu.

Prosto u kulturi opterećenoj jasnom pričom, on ne može da prođe. S druge strane TIME AND TIDE se sve vreme pretvara da priča i priču tako da ume da bude malo naporan ako ne znaš o čemu se radi.

Međutim, kad se dođe do akcije, može se slobodno reći da je TIME AND TIDE jedan od uticajnijih filmova koji su se pojavili poslednjih godina. U ovom filmu Hark kombinuje obilje elemenata koji se do tada nisu sretali. U isto vreme imamo vrtoglave pokrete kamere sa wireworkom, wooovskim fetišizmom oružja, holivudskim stepenom devastacije scenografije i argentovskom sklonošću ka prikazivanju detalja mašinskih mehanizama.

U ovom ostvarenju Hark svakako započinje neke stvari po prvi put a potrebno je nekoliko gledanj da se utvrdi gde smo sve te stvari viđali ovih godina. Zanimljivo je da je TIME AND TIDE čak i imao američki release, i da je upoređivan sa CROUCHING TIGERom po komercijalnoj ambiciji, ali da je naravno nije ispunio. Međutim, am taj release garantuj da je film ipak bio gledan, naročito od strane action buffova i filmskih profesionalaca.

Iako je u tom trenutku već veteran, i iako TIME AND TIDE prosto ima puno nedostataka, deluje kao delo u kome stari učitelj daje smernice kako treba raditi određene vidove žanrovskog gradiva.

U svakom slučaju, drugi sat filma nudi neprekidnu i vrlo inventivnu akciju čiji eho možemo videti možda ponajviše kod Louis Letteriera i filmova koje producira Bessonov europa Corp a nekako mi se čini da će i taj toliko hypeovani SHOOT EM UP biti sličan ovim rešenjima.

U svakom slučaju, TIME AND TIDE je esencijalan naslov za sve ljubitelje akcionog filma.

* * * / * * * *

Tuesday, December 26, 2006

HEDWIG AND THE ANGRY INCH

Podsetio sam se kultnog HEDWIG AND THE ANGRY INCH i mogu reći da mi se sada manje dopao nego svojevremeno. Čini mi se da me je u međuvremenu Azija dosta razmazila, i dosta povisila rezistenciju na izopačenosti raznih vrsta i HEDWIG mi danas naprosto ne deluje onoliko hrabro.

To jest, kada se ogoli hrabrost, otkriva se suštinski slaba rediteljska i scenaristička adaptacija mjuzikla i činjenica da su ključni dramski i emotivni momenti zapravo sakriveni od nas, a da je mjuzikl dat nedijegtički. U krajnjoj liniji, iako važi za filmotvora koji se ne stidi radikalnih i eksplicitnih sadržaja, John Cameron Mitchell i previše pravi big deal od pederastije i travestije, i ovom jako zanimljivom konceptu zapravo treba autor Almodovarovog kalibra koji potpuno neobične i bizarne junake i situacije tretira kao najredovniju pojavu, sasvim relaksirano

Kako bilo, HEDWIG je barem za okolnosti studija New Line koji ga je proizveo radikalan pomak, i korak bliže art i exploitation paradigmama sa početaka, i zbog mesta u širem kontekstu američkog filma, ipak važan naslov.

* * * / * * * *

Sunday, December 24, 2006

PARENTS

Pogledao sam PARENTS Boba Balabana, courtesy of Kunac, i nije mi jasno kako ovaj film nikada nije imao viši profil. Možda ću ispasti glup u društvu, ali ja nisam ranije ni znao da je reč o važnom filmu.

PARENTS je mešavina Watersa i De Palme u najboljem smislu. Balaban uzima radikalnu hiperstilizovanu imaginarnu deceniju pedesetih i prepliće je sa zapletom o klincu koji sumnja da su mu roditelji kanibali, što je negde Waters (mada nije rip-off Watersa jer film kalendarski koincidira kada je Waters izvorno radio na ovu temu) i tretira ga izuzetno filmično, sa izuzetbno veštom inscenacijom, oniričkom atmosferom, vrlo fokusiranim trilerskim izborom i pokreta kamere, sa jako puno subjektivnih planova i gezibicija u kadriranju i sa generisanjem istinskog suspensea kroz spoj opasnosti i gađenja na kojima baziora tenziju.

Iako do kraja filma, Balaban ne uspeva da zaokruži ideju i odmakne PARENTS od jednog relativno jednosmernog toka, spoj ideje i egzekucije su uzorni, sa odlinčnom glumom.

U svakom sčučaju PARENTS je bitan film sa kraja osamdesetih, kakav je, po ko zna koji put ponavljam, danas nezamisliv.

* * * / * * * *

Saturday, December 23, 2006

SRETNO DIJETE

Sticajem okolnosti trebalo je eda skinem neku foku i pogledao sam ponovo SRETNO DIJETE Igora Mirkovića, courtesy of Ginger.

Gledao sam ga svojevremeno na FESTu a sećam se i kako sam se ludo proveo sa divljim taurus-jorom na svirci Le Cineme.

Na novo gldeanje još sam uvereniji u stav koji sam tada a to je da SRETNO DIJETE nosi u sebi niz dragocenih dokumenata i da svaki poštovalac jugoslovenskog rokenrola treba da ga vidi prosto da bi na jednom mestu video žive slike nekih od velikana iz te pojave.

Međutim, kada se to apstrahuje, SRETNO DIJETE nije sveobuhvatan dokument pošto najpre zanemaruje riječku i slovenačku scenu koje su imale još štošta da ponude u tom trenutku. S druge strane, to se može pravdati Mirkovićevim ličnim pristupom celoj stvari.

Ipak, kao politički novinar, Mirković nije smeo tek tako apstrahovati učešće jugoslovenskih novotalasovaca u raspadu to jest razaranju bajke koja ih je iznedrila i čiju je iluziju njihova pojava na neki način kreirala, i konačno čiji su oni deo do te mere da je Novi talas deo imaginarne istorije SFRJ.

S fruge strane, tek u jednoj kratkoj deonici Davorin Bogović sugerišu besramnu prodaju koju su neki od njih obavili, a u ovom aranžmanu koji je Mirković odabrao svakako su u tome prednjačili Prljavo kazalište, sa besprekornim početkom karijere i serijom bizarnih i neizbrisivih kreativnih i ideoloških devijacija (?) potom.

Mirković je u ovom filmu relativno prikazao zašto je bio srećan, ali nas je slagao oko ishoda cele priče i učešća njegovih heroja u njemu.

U tom smislu Mirkovićevo SRETNO DIJETE je deo, kako rekoh imaginarbne istorije SFRJ koju j producent ovog filma Rajko Grlić, započeo pišući GRLOM U JAGODE Srđana Karanovića. Očigledno, Grlić regrutuje mlađe ljude da falsifikuju epohe kao što su radili on i Karanović.

Zbog obilja dokumenata

* * / * * * *

Wednesday, December 20, 2006

WEIRD SCIENCE

Podsetio sam se na WEIRD SCIENCE, courtesy of Ginger, u kome je John Hughes dostigao totalnu dekadenciju, značajno podstaknut exploitation instinktima Joel Silvera koji su odveli put agresivnog high concepta i nadolazećim razvaljivanjem blagajni od strane BACK TO THE FUTURE.

WEIRD SCIENCE ne spada u kanonske Hughesove uspehe, ali je do te mere high concept da opstaje barem ko fusnota u istoriji teen filma.

Ovaj komad istovremeno spaja Hughesovu suptilnost i didaktičnost sa besramnim ispunjavanjem fantazija i suštinski mačističkom apologijom kapitalizma. I to sve dobijamo unutar jednog filma.

Hughes nam naime ponovo servira priču o tome kako su geekovi ljudi kojima sve ide na ruku samo su suviše mladi da to shvate. I kako je njihov kvalitet unutar njih samih i kako samo treba da se pojavi simpatija koja će taj kvalitt prepoznati. To je na površini i to je vintage Hughes ideologija.

I kada se pojavi žena koju oni stvore frankenštajnovskim procesom, oni ne idu sad odmah daje tucaju nego im ona posluži kao mentor, što je takođe poučno.

Međutim, ta "golema" žena je zapravo katalizator i da nije nje oni ne bi uspeli da nametnu to što je u njima. A ona je njihov tehnološki izum, što prevedeno na značenje kaže: 2geeku, treba da pšronađeš nešto što će biti revolucionarno, ali kad to uradiš nemoj angažovati prostitutke, to jest ići linijom manjeg otpora, već tad će se neka i zaljubiti u tebe."

Međutim, bez tog revolucionarnog pronalaska apsolutno nema ništa, tako da njihov duhovni sadržaj u suštini nije bitan, bitan je katalizator odnosno delo kojim će se nametnuti u društvu i opravdati svoj geekdom.

U međuljudskim odnosima u filmu takođe postoje deonice bezumne amoralnosti kakva se takođ retko sreće, no to možda nije autorska namera već samo omaška.

Kad je reč o entertainment values, one su srednje, ništa posebno, mada ima neke fundamental skills koje često nedostaju savremenim teen komedijama.

Takođe ima mladog Downey Juniora koji u sasvim maloj epitzodi pokazuje da je izuzetno magnetičan i vešt glumac i krade šou.

U svakom slučaju WEIRD SCIENCE je zanimljiv zeitgeist film za proučavanje sa izuzetno zanimljivim soundtrackom na kome možete naći i OMD sa pesmom TESLA GIRLS...

* * / * * * *

ACCEPTED

Pogledao sam ACCEPTED Steve Pinka courtesy of Ginger.

Reč je o vrlo zabavnoj i energičnoj omladinskoj komediji koja s jedne strane satirično prilazi obrazovnom sistemu a sa druge ima zadatak i nadahne i naloži omladinu na privatnu inicijativu.

Taj dvosekli mač je postignut high conceptom o klincu slackeru odbijenom na svim koledžima koji odlučuje da umiri svoje roditelje tako što će osnovati lažni koledž. Odjednom, svi luzeri iz Ohaja dolaze u njegovu školu.

Najzabavniji je svakako politički humor koji ispaljuje Justin Long i time se ovaj film uzdiže iznad standarda savremene teen komedije.

U svakom slučaju, dobra preporuka za ljubitelje žanra.

* * * / * * * *

Monday, December 18, 2006

ALL OVER GUY

Sinoć sam pogledao ALL OVER GUY, gay romcom koji je režirala Julie Davis. Iako je reč o romcomu u kome dominantno pratimo pederski par, mada oni imaju svoje straight drugove koji se takođe smuvaju, ipak bih rekao da je film pravljen za straight populaciju. Neobično malo za pederski diskurs potzencira seksualni element i apostrofira ljubav i koncept dugotrajne veze iako taj koncept nije toliko izražen u pederskoj populaciji.

S druge strane, iako je straight-oriented, pokušava da malo razbije filmske prekoncepcije o pederima i ne pokazuje ih kao feminizirane, travestirane ili tragikomične figure.

Žanrovsku čistoću gubi pred kraja kada odlazi u potpuno nepotrebnu patetiku, opterećujući likove nerešivim problemima koji apsolutno ne pripadaju dotadašnjem žanru filma.

Ipak, film se može posmatrati kao sofisticirani date movie za gledanje sa intelektualkama.

Treba ga imati u arsenalu radi tih potreba.

* * / * * * *

THE HOST

Pogledao sam THE HOST, courtesy of Kunac, i mogu reći da je reč o jednom od najmomačkijih filmova ove godine.

Kada je reditelj pominjao SIGNS kao uzor, verovatno je mislio na neku optimalnu verziju SIGNS, to jest kako bi SIGNS izgledao da je dobar film. i taj SIGNS element je prisutan kroz medijski tretman monstruma kroz koji se takođe gradi tenzija.


Međutim, THE HOST donosi itekakve ripper sekvence. I nema na tom planu apsolutno nikakve veze sa Shymalanovim (zlo)delom. Prvih 20 minuta spadaju među nešto najvisceralnije što sam video ove godine, i u krajnjoj liniji tajk prvi napad čudovišta je i daleko najdinamičnija i najuzbudljivija scena filmu koju posle ne uspeva da dosegne, što dovodi do izvesnog disbalansa, jer publika spontano traži još takvih senzacija.

Ono čega apsolutno nema su lovecratovski elementi. Geneza čudovišta potiče iz Lewis Teagueovog ALLIGATORa. I vrlo je jednostavna. Film je vrlo političan upravo u tom cormanovskom maniru gde se na bazi jedne pulp teze razvija ozbiljna politička polemija.

Režija je maestralna. Iako su ripper sekvence napete, iako ima dosta jump scareova, iako ima obilje jako dobrih specijalnih efekata, film je zapravo rađen u jednom apdejtovam landis ključu, a to prevedeno na savremeni filmski jezik znači Edgar Wright does Korea. Dakle, tradicionalne korejske kadar sekvence, blaga formalna dekompoizicija scene sa edgarwrightovskom upotrebom drugog plana.

U svakom slučaju THE HOST obesmišljava potrebu da Edgar Wright snimi svoj azijski monster film. To je već urađeno za njega.

THE HOST raduje pošto pokazuje da je Koreja još živa i zdrava, i da još uvek postoje potencijali da se snime značajni naslovi koji mogu da istinski uplaše i nasmeju, a taman se učinilo da je sve presahlo.

* * * 1/2 / * * * *

AMERICAN DREAMZ

Pogledao sam AMERICAN DREAMZ Paula Weitza.

Negde po konceptu, a naročito po konceptu glumačke podele gde je lead zvezda komedija i romcoma a partnerka mu je teen pop zvezda, jako je sličan BRAND HAUSERu, s tim što su u BRAND HAUSERu Amerikanci gosti na terorističkom terenu dok je ovde obrnuto.

Weitz je uzeo izuzetno potentnu pre svega trilersku premisu o arapskom teroristi koji se prijavljuje na Američki Idol ne bi li došao do finala i detonirao se kao mučenik i ubio američkog predsednika, i pretvorio je u satiru koja zbog trilerske strukture, i u suštini vrlo realistične motivacije, nije dovoljno smešna, odnosno suviše je bliska stvarnosti.

Ako se zanemari generalno oboljenje filma koje je definisano u toj omaški unutar žanrovske baze scenarija, reč je o vrlo zabavnom i precizno realizovanom filmu koji se nadovezuje na Weitzovu low key fazu započetu još u IN GOOD COMPANY gde je po prvi put overio Quaida.

Weitz je prošao zanimljiv put od reditelja AMERICAN PIE, preko asa etikete Working Title, sa vrlo solidnim filmom ABOUT A BOY po Hornbyju, da bi u poslednja dva filma pokušao da vrlo secira ozbiljna američka društvena pitanja.

ako tome dodamo da za New Line Weitzovi rade neki fantasy, HIS DARK MATERIALS, koji će verovatno biti osplativ, reč je o zanimljivoj i dobro osmišljenoj karijeri, koja isporučuje solidna ostvarenja.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, December 12, 2006

HIGHLANDER III

Podsetio sam se malo Andy Morahanovog HIGHLANDERA III.

Iako podsećanje na ovaj film deluje kao potpuno jalova akcija, zanimljivo je videti prvo na koga se računalo da će biti novi Russell Mulcahy.

Iako je bio izuzetno popularan i bitan reditelj spotova, Morahan nije ostvario značajniju karijeru, verovatno baš zahvaljujući tome kako je ispao HIGHLANDER III.

Iz ove vizure,  stoji kao prilično kompetentano realizovan film, a uzevši u obzir Morahanovu MTV prošlost, čak i vrlo konzervativno, da ne kažem old-school realizovan film. Štaviše u pojedinim deonicama, HIGHLANDER III emituje snažan eighties vibe i od svih nastavaka HIGHLANDERa najbliži je Mulcahyjevom izvorniku.

Štaviše, iako je ENDGAME z nijansu zabavniji,. SORCERER se čini kao poristojan nastavak, za razliku od QUICKENINGa.

Još je zanimljivija priča scenario koji je napisao Brad Mirman, gospodar rip-ofa. u SORCERERu je ripovao TERMINATOR 2, i njegov besramni opus može biti tema zanimljivog eseja o istoriji rip-offova u A- i B produkciji, u poslednjih 20 godina.

I konačno, naravno tu je, tada još neafirmisana, Deborah Unger u vrlo eksplicitnoj ulozi Connorove dugogodišnje ljubavi.

U svakom slučaju HIGHLANDER III je solidan materijal za tradicionalna godišnja podsećanja na Russella Mulcahyja i iščekivanje njegovog povratka na veliki ekran sa RESIDENT EVIL III.

* * / * * * *

Thursday, December 7, 2006

CASINO ROYALE

Pogledao sam CASINO ROYALE na vrlo dobrom skrineru i mislim da mogu iznesem neki preliminarni utisak.

Film je izuzetno zanimljiv i pruža dosta tema za diskusiju, a opet s druge strane onemogućujeda se jednostavno oceni.

Naime, ovaj film poprilično iskoračuje van okvira serijala o agentu 007, da samim tim mora da se tumeči i po nekim kriterijumima koji važe van tog serijala. Histerična potreba da se Bond unapređuje i modernizuje je izmišljena i potpuno nepotrebna. Meni je lično vrhunac Brosnanove faze upravo bio DIE ANOTHER DAY, to je Bond koji je zaradio najviše novca, bio je film koji je kritika sasvim solidno prihvatila, i konačno, kada se već zagazilo dvadeset filmova u serijal, zašto ne reći - 007 je zaista mogao da igra po svojim pravilima.

Iz nekog razloga se stvorila atmosfera da nemogućnost da privole Brosnana na još jedan film znači potpuni remiks serijala i približavanje nekim novim herojskim trendovima. 007 se naravno kroz svoju istoriju više puta oslanjao na aktuelne trendove, i nekoliko puta gubio svoj identitet, da se razumemo, ali u CASINO ROYALE se na tome baš insistira, iako serijal, kako rekoh, nije bio u krizi.

U kontekstu filmova o Bondu, CASINO ROYALE najviše podseća na LICENSE TO KILL. Dok je poslednji film sa Timothy Daltonom bio neka vrsta produžene epizode MIAMI VICE (i meni lično zaista solidan) sa low-tech attitudeom, osvetničkim zapletom baziranom na ličnom motivu - CASINO ROYALE na podjednak način pokušava da se udalji od filmova sa Roger Mooreom, koje je režirao Lewis Gilbert, i da u okrvirima savremenih trendova tumači lik Bonda dajući mu krv i meso.

Savremeni trendovi na koje se CR najviše osvrće su dva junaka sa istim inicijalima kao što su Bondovi, to su Jack Bauer i Jason Bourne. Međutim, potšo je Bond ipak unekoliko stilizovan, mogli bi reći da je CR produžena epizoda serije ALIAS.

U najboljem mogućem smislu te reči.

Postavljanje Bonda u realstičniji kontekst dovelo je do problema na dve ravni - scenarističkoj i rediteljskoj.

Scenaristički problem je uglavnom ršen i film na tom planu pije vodu, iako postoje segmenti koji su slabo napisani, a tu pre svega mislim na slabo razvijenu tenziju tokom partije pokera u Crnoj Gori i na neosmišljene manifestacije Bondove i Vesperine veze.

Prosto, taj poker je morao biti veštije osmišljen, morao je biti napetiji, psihološki produbljeniji, pošto poker jeste i igra nerava. U CR, ta partija zaprema mnogo vremena a u suštini je vrlo mehanička.

Isto tako i njihova romansa se repetitivna. Oni se, da citiramo Galiju ljube "filmski, nestvarno" ne nekim raznim mestima, nekoliko scena više nego što bi zaista trebalo.

Mimo toga, scenarističkih problema sa ključem stilizacije, zaista nema. Simpatično je ripovana 24ka sa scenom zaustavljanja srca.

Kad je reč o rediteljskim problemima, oni su već znatno prisutniji.

Najpre, neke scene pate od Campbellovih ličnih opsesija, kao što su neke swashbuckling konvencije u ambasadi na Madagaskaru. Scena je brutalna i dinamična, sve dok Bond ne zbuni gomilu čuvara sa kalašnjikovima time što pusti paru iz cevi. To je stilskiveć nešto što n priliči realističkom pristupu akciji.

Zatim, problem tajminga. Akcija u BOURNEu i 24ci ima drugačiji tajming nego akcija u Bondu i funkcioniše na nekim drugim pricipima, gde protagonistu pored neprijatelja opstruiraju i predstavnici sistema. Ovde toga nema i to naročito u sceni na aerodromu smeta. Ta scena deluje prazno, a još je u nekim deonicama i usko kadrirana pa čak deluje i oskudno.

Kad je reč o nekim drugim scenarističkim problemima, to su pre svega dijalozi. Scenario pokušava da bude emotivan i sporadično catchy u bondovskoj tradiciji, uzdignutoj na nivo realizma, ali taj koncept ne pali, i ta jezgrovitost iskaza pošto nije ubojita, čini likove antipatičnim i izveštačenim.

S druge strane, dijalozima nedostaje intriga, taj neki zaverenički-špijunski element kojim su dijalozi u Bondu uvek začinjeni.

Kad je reč o drugim rediteljskim problemima, oni nisu brojni ali su na nekoliko mesta evidentni.

Prvo, samo otvaranje sa liftom, koji će zaigrati na kraju i tako to, iako je dobro zamišljeno, u suštini je vrlo skromno realizovano. samo ubistvo pištoljem je ipak svedeno do nivoa srpskog filma.

Zatim, parkour potera. kao veliki fan ove tehnike i filmova snimljenih na tu temu, mogu da kažem da Campbell, koga inače cenim kao reditelja, i čoveka treniranog u britanskim kapacittima, nije razumeo u čemu je štos sa ovom tehnikom. Umesto da integralno, sa što manje rezova prikaže autentičnu tehniku kretanja i veranja po urbanim strukturama, on je seče kao neki običan holivudski "stunt" u kome se laganje postiže i kroz upotrebu montaže. lepo je što se parkour našao kao tehnika u novom Bondu, međutim, nepravilno je iskorišćen, i paradoksalno, umesto da je dignut na viši nivo, kao što je rađeno sa wire fuom u BLADEu ili MATRIXu, on je lošije slikan nego u niskobudžetnim francuskim filmovima.

U sceni potere na aerodromu, u nekoliko navrata, Campbell kao da ne ume da razdvoji važno od nevažnog u sceni i akciju usporava nizom nepotrebnih digresivnih kadrova.

Daniel Craig mi se čini kao daltonovsko rešenje za Bonda. s tim što za razliku od Daltona on nije imao toliko šarmantan materijal i okolnosti, i toliko nameštenih dijaloških penala.

Ukratko, mislim da Craigu treba pružiti šansu ali ga ne vidim kao neki Second Coming.

U krajnjoj liniji mi to što Craig liči na Flemingovog Bonda apsolutno ne znači ništa, pošto su Flemingovi romani ionako minorna literatura, pa ako već Craig liči na lik iz knjige, neka ga lepo stave na korice.

U svakom slučaju, CR nije toliko dobar koliko je zanimljiv film, i zaista spada u red najuspešnijih realističnih origin storyja privoljenih na ekran.

* * * / * * * *

Saturday, November 18, 2006

DEJA VU

Pogledao sam DEJA VU Tony Scotta.

Uvek imam strah kada gledam novi film omiljenog reditelja. DEJA VU me je naročito uznemiravao pošto se nisam preterano radovao ovom projektu. Delovao mi je kao totalno prevaziđena mainstream formula za povratak Scotta u komercijalne tokove posle znatno zanimljivijih filmova, sa glumačkom podelom koja me nimalo nije intrigirala.

Međutim, ono što sam dobio kao krajnji rezultat jeste jedan izuzetno dobar film, koji je u pojedinim deonicama više engaging nego što smo navikli od holivudskog maistreama u poslednje vreme, a ima jedno tri promašena scenaristička penala koji da su realizovani bio bi remek-delo.

Kod pitanja hronomocije, naravno, scenario je ključna stvar i ti promašeni penali su bukvalno nijanse koje bi uzdigle film na viši nivo. Ovaj scenario koji je realizovan je vešt i skladan, i nema nekih očiglednih grešaka, ipak na par tačaka je mogao biti maštovitiji i radikalniji, a tu ne mislim ni na kakav ekstremizam, već upravo supostno, više na egzekuciju konzervativne mainstream suspense postavke.

U ideološkom smislu je film takođe zanimljiv pošto govori o homegrown američkim teroristima koji su inače uvbeđeni da ih vlada špijunira svojim high tech sredstvima. Ovde jednog takvog špijuniraju satelitom, CCTVem i vremeplovom. U krajnjem zbiru ovaj film daje za pravo njihovoj paranoji iako su oni nominalno negativci.

Kad je reč o režiji i realizaciji uopšte, Scott je u punoj formi. Bliži je svom mainstream radu, i dosta podseća na njegov poslednji sparing sa Bruckheimerom ENEMY OF THE STATE. DEJA VU je negde na tom nivou s tim što je Scottovo viđenje mainstreama u tom filmu bilo svežije, i scenario je ispunio više potencijala inicijalne postavke. S druge strane u ENEMY je imao svežiju i dinamičniju zvezdu Willa Smitha sa kojim je radio prvi put, dok u DEJA VU ima Denzela sa kojim već treći put radi.

Međutim, Scott, Denzel i Bruckheimer su dovoljno dobro podmazana (da ne kažem lubrikovana) mašina da se DEJA VU nametne kao jedan od interesantnijih filmova godine, koji se u krajnjoj liniji pošteno nosi sa CASINO ROYALEom i HAPPY FEET na blagajnama, kao što je uostalom i ENEMY OF THE STATE počevši kao podjednak autsajder.

* * * /  * * * *

L'UOMO SENZA MEMORIA

Pogledao sam L'UOMO SENZA MEMORIA Duccio Tessarija, courtesy of Kunac.

Kunac, stari Giallo znalac, me je ovoga puta obradovao jednim izuzetno zanimljivim, nekonvencionalnim i uticajnim Giallo filmom.

Nekonvencionalan je zato što za razliku od tipičnih Gialla niti je detektivska priča, niti je priča o ubici. Ovog puta reč je o Giallo romanu koji tragom priče o amneziji vodi sve na vodenicu narko dilovanja i svega što uz to ide.

Zanimljiv je Tessarijev potpuno retro pristup dilovanju droge u kome je droga prikazana kao bauk :D .

S druge strane, zanimljivo je pitanje čoveka sa amnezijom koji biva uvučen u priču o zločinu u kojoj mora da se snalazi a ne zna tačno koja mu je uloga i još je plus u međuvremenu postao dobar, što mu popravlja privatne odnose sa okolinom. Ova tema nam je sada naravno već poznata kroz niz filmova, ali Tessari je pionir,

Iako ne nudi neku naročitu psihološku produbljenosti, niti je nepredvidiv, Tessari uspeva da napravi ovaj film od pre 32 godine prilično vitalnim i uzbudljivim.

Pored rešenja iz skora koja ćemo potom sresti u KILL BILLu, Tessari nudi barem dve scene koje su eksplicitno uticale na De Palmu. Prvo, tu je festišistička upotreba brijača u rukama ubice, drugo tu je upotreba motorne testere u kućnim uslovima kada posao sa drogom ne ide baš najbolje.

U svakom slučju, reč je o dobro skrojenom Giallo filmu koji pruža taman ono što treba.

* * 1/2 / * * * *

D.O.A.

Pogledao sam osvežavajući savremeni exploitation D.O.A. Cory Yuena, zahvaljujući nenadmašnom Kuncu.

Ovaj film je nešto što bi se moglo nazvati CARLIE'S ANGELSom za 2006. godinu. Reč je o bestidnoj videogame adaptaciji koju je producirao Paul WS Anderson, apostol savremenih adaptacija kompjuterskih igara, a režirao je Cory Yuen, najbestidniji izdanak koreografske aristokratije koju predvodi Yuen Woo Ping.

U odnosu na Yuenov film, Anderson stoji kao Reiner Werner Fassbinder, mđeutim D.O.A. je doboljno dizajniran, šaren i dinamičan da vro dobro posluži svojoj svrsi.

Kao veliki obožavalac HK filma, pratim Cory Yuenov rad od samih početaka, i koliko god mi se činio kao slab reditelj u HK fazi, toliko sam uben da je Cory Yuen našao svoje mesto u miljeu major-produced okicidentalnih B-akcijaša u kojima se spajaju glossy advertising fotka i wire fu akcija.

D.O.A. je upravo to. Ekranizacije jedne seanse igraja ove igre, dovoljno dobro urađena da, kako kaže jedna britanska kritika, nadahne fanove da se po povratku iz bioskopa odmah dohvate svog džojstika.

Plastičnog ili kožnog, zavisi od uzrasta.

* * 1/2 / * * * *

PRETTY POISON

Pogledao sam PRETTY POISON Noela Blacka, courtesy of Kunac i mogu reći da sam izuzetno zadovoljan filmom.

Reč je o filmu koji pokazuje sav izražajni potencijal punokrvnog B-filma, trilera na ivici problemske socijalne drame koji na vrlo hrabar način dotiče pitanje odrastanja i pop kulture u američkoj provinciji sredinom šezdesetih.

Ovakav pitch bi danas, u nekom holivudskom filmu bio sikorišćen kao gimmick, dok ga u ovom starom filmu Black maestralno eksploatiše, vrlo svedenom i preciznom režijom.

Što je još važnije, PRETTY POISON nema plakatsko razrešenje. S jedne strane dosledno ispunjava prokletstvo koje je nadvijeno nad sudbinu glavnog junaka koga savršeno igra Tony Perkins dok s druge strane, ume i da se odmakne od ubedljive lične sudbine i sagleda šire implikacije cele priče pred kraj, problematizujući pitanje da li su sve psihopate institucionalizovane.

U svaom slučaju, PRETTY POISON je mali klasik koji treba obavezno pogledati.

* * * /  * * * *

DIRTY WEEKEND

Moprao sam da se malo oporavim posle višednevnog gledanja PANa i na svu sreću pojavio se Kunac i obradovao me sa Michael Winnerovim DIRTY WEEKENDom.

Ovaj film je praktično završnica Winnerove rediteljske karijere i očekivalo bi se da ima više argumenata koji bi diskvalifikovali Winnera iz rediteljskog miljea, pošto je DIRTY WEEKEND imao otrpilike takvu posledicu po Winnerovu karijeru.

Sećam se da je u vreme svoje premijere kod nas, u istom kolu First Productiona sa TRUE ROMANCE, DIRTY WEEKEND bio film kudikamo aktuelnog reditelja. Praktično posle ovog filma vremešni Winner tone u zaborav.

Osnovni razloig za to je svakako činjenica da u ovom filmu Winner ne pruža ono što je inače bilo osnovno obeležje njegovog dotadašnjeg rada a to je savršena profesionalnost koja je njegove filmove činila vrhuncem aktuelne repertoarske ponude u datim sezopnama. Winner je uvek, ako bi se njegovo autorstvo i moglo dovesti u pitanje, bio reditelj koji je isporučivao filmove u skladu sa vremenom i aktuelnim trendom.

U DIRTY WEEKEND to definitivno nije slučaj. DIRTY WEEKEND ne izgleda kao film iz 1993. a kad se uzme u obzir da se u to vreme zaista pojavljuju upečatljivi trileri urban paranoje poput SINGLE WHITE FEMALE ili HAND THAT ROCKS THE CRADLE, DIRTY WEEKEND zaista nije imao šta da traži u svoje vreme.

Međutim, izmešten iz aktuelnih tokova, DIRTY WEEKEND je vrlo zanimljiv film koji nudi niz zadovoljstava.

Winner ga postavlja kao pojednostavljenu reinterpretaciju De Palme, bez moraliziranja sa vrlo efikasnim pripovedanjem i mišićavom režijom.

Gluma je slaba i verzija filma koju sam ja gledao je dubbovana, i u krajnjoj liniji Rusfus Sewell kao psycho je over-the-top, ali, s druge strane Ian Richardson ima sjajnu karakternu vinjetu kao iranski prorok kome se obraća glavna junakinja, pa film ni na tom polju nije totalno ispošćen.

I uopšte film ima odličan ulaz u ceo Euro trash underground, od Nazi prodavaca oružja do uglađenih gangstera.

Psihološka produbljenost radnje nije jača strana ovog filma. Međutim, winner je dovoljno dobar MECHANIC da DIRTY WEEKEND bude solidno štivo za sve ljubitelje vengeance filmova.

* * 1/2 / * * * *

PAN'S LABYRINTH

Iz nekoliko puta odgledah PAN'S LABYRINTH Guillerma Del Tora.

Neću da zvučim kao partijski sekretar i da izdajem smernice, ali smatram da od Del Tora, nažalost, moramo da odustanemo. Od njega nažalost, nikad ozbiljan reditelj.

Dok sam gledao u film, na nekom solidnom propertyju, i razmišljao o tome koliko liči na srpski film, prošao je moj otac, pored otvorenih vrata moje spomen sobe i upitao, "Šta je to, gledaš nešto domaće?"

I da, novi Guillermo zaista izgleda kao srpski film, bez kontinuiteta u sklopu i rasporedu kadrova, bez energije koja prati ozbiljan filmmejking.

Te večeri kada počeh da ga gledam, na tivi je išao TERMINATOR 2. taj film je vanvremenski režiran na svim nivoima, između ostalog i u mirnim dijaloškim scenama. Uzeo sam ovaj vrhunski primer sasvim slučajno jer se podudario da bude na televiziji. Gledao sam ga mali milion puta i dok sam prolazio pored dnevne sobe gde ga je moja majka opet overavala, ostao zarobljen filmom neko vreme.

Naravno, nije arhaičnost rediteljskog pristupa greh sama po sebi. Mogao je Guillermo da pogleda niz filmova sličnog kalibra koji dan-danas stoje kao klasici i pitki su, iako su snimljeni u vreme kada se PAN dešava. Recimo, FIVE GRAVES TO CAIRO Billy Wildera.
Nijedan Guillermov film m nikada nije zarobio na takav način, uprkos njegovom sjajnom stavu i pričama. Ali, hej, super stav imaju i Eli Roth i Richard Kelly a pružaju krajnje sumnjive rezultate.

Dakle PAN je urađen potpuno kao srpski film, s tim što poneka scena ima nešto zanimljivije idejno polazište. Problem je u tome što ako je Guillermo čak i hteo da napravi svoj omaž srpskom filmu, posle ŠEJTANOVOG RATNIKA a naročito ČARLSTONA ZA OGNJENKU, ni srpski film više ne izgleda tako.

PAN'S LABYRINTH je nešto kao infantilna verzija nesnimljenog filma Đorđa Kadijevića u kome se spajaju lokalni paganski kultovi i NOB. Kadijević nažalost nikada nije iskombinovao te dve opsesije a siguran sam da bi njegov film na tu temu bio negde ovde po arhaičnosti egzekucije ali sa mnogo više mozga i srca.

Ipak, Guillermo balansira tu negde između smlačenog Jovana Živanovića i Lordana Zafranovića, u najboljim momentima.

Pored te potpuno prevaziđene režije, i samim tim propuštanja da se uspostave neki sočniji odnosi među likovima, izuzev klasičnih "Doktorice, nemoj nogu" i "Ti sigurno misliš da sam ja čudovište", problem filma je i integracija mita o Panu sa NOB pripovešću.

Do te integracije, na neki način, dolazi pri samom kraju filma a dotle posmatramo dve potpuno razdvojene i zato prilično impotentne priče.

Iako nije neka nauka zaključiti da je Terry Gilliam superiorniji reditelj od Del Tora, vrlo ja zanimljivo uporediti TIDELAND i PAN'S LABYRINTH kao odlične ogledno primerka kako koje radi film o oniričkom doživljaju sveta iz vizure deteta.

Dok del Toro od vrlo ozbiljnog pravi igrariju, Gilliam od igrarije pravi nešto ozbiljno.

Međutim, u PANu Del Torova infantilnost ipak nije mogla da prođe.

A za posebnu studiju slučaja je pitanje kako to da se kritika tako besramno obrušila na TIDELAND a tako podržala PANa.

* 1/2 / * * * *

MELISSA P

Pogledao sam MELISSU P Luce Guadagnina.

Reč je o lošem filmu po lošoj knjizi, ukratko rečeno.

S tim što se iz knjige mogao napraviti bolji film, a možda čak i vice versa.

Najsimptomatičniji je taj brak filozofije i psihologije koji mora da se sklopi sa erotikom kako bi se ona opravdala u savremenom mejnstrim filmu. Još od Bertoluccijevog LAST TANGO IN PARIS, radost erotike je u mejnstrim filmu praćenja filozofskim i psihološkim konstrkcijama. Ponekad mi se čini da su te intelektualne digresije neka vrsta poreza na erotiku u savremenom filmu.

MELISSA P nije dosledna adaptacija ovog erotskog dnevnika, niti u filmu preterano ima erotike.

Ukratko rečeno, umesto da se poentira kao u knjizi da se Melisa prokurvala zato što je počela da tretira muškarce kao što su oni tretirali nju, u filmu otpšrilike ispada da se pšrokurvala pošto su joj baku smestili u starački dom.

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da me je tako nešto umalo zaista gurnulo put bluda i razvrata pošto sam, kada mi je baka pred kraj života smeštena u bolnicu, dobio svoju sobu. Pa sam tu eventualno mogao da bludničim.

Mdđutim, Melisa je već imala svoju sobu, josš dok su živli u proširenoj zajednici sa bakom, te bakin odlazak u dom zaosta nije adekvatno opravdanje.

U svakom slučaju, stare perverte verovatno neću moći da odgovorim od MELISSE P, ali nemoj da posle bude da nisam upozoravao!

* * / * * * *

CHILDREN OF MEN

Pogledao sam CHILDREN OF MEN

Iako sam vrlo zadovoljan filmom, moram priznati da mi je jako smetao nedostatak inteligencije u samoj scenarističkoj postavci.

Naime, nisam popio bazičnu premisu kad je reč o socijalnoj situaciji koja vlada u Britaniji. I u ostatku sveta. Ne samo da ne vidim zašto bi izbili haos i anarhija kada žene prestanu da rađaju, kada bi to po svakoj logici trebalo da bude vreme kolektivne zabrinutosti i solidarnosti, a o čemu možemo svi da posvedočimo jer kad je bilo bombardovanje ne samo da nije izbio haos već su odnosi među ljudima bili harmoničniji nego pre, već naročito ne shvatam zašto bi neko isterivao emigrante kada se bez rađanja dece smanjuje i broj radne snage, zar ne?

Upravo je negativan prirodni priraštaj jedan od razloga politike primanja imigranata i stranaca u zemlje Evropske unije, recimo.

Jedino u Britaniji očigledno imaju višak stranaca, možda zato što su stranci većinom bili zaposleni u industriji pelena?

Dakle, ta priča o iseljavanju koje radi Homeland Security, a što je jasna aluzija na Ameriku gde je Homeland Security nešto što jedino Jack Bauer voli, je postavljanja aktuelnog političkog problema u kontekst koji mu naprosto ne priliči.

Iako je LAST BOY SCOUT sa pričom o bebi koja je imala pravo na samo jedan san potvrdio staru poslovicu da nema sahrane do sina jedinca, cela sentimentalna priča između Clive Owena i Julianne Moore indukuje povraćanje, i sve te backstories likova sabrano ubijaju filmski potencijal priče.

Ono što stoji kao kvalitet je vešta realizacija Alfonsa Cuarona u kojoj zaista ima nekih neviđenih i vrlo uzbudljivih scena. Cuaron u suštini preuzima slonost ka kadar sekvenci koju gaje francuski filmovi poput IRREVERSIBLE ili LE CONVOYEUR i podiže ih na visokobudžetni holivudski nivo, uzevši nešto što smo već videli i podigavši ga na nivo nečega što nismo.

U tom smislu CHILDREN OF MEN me je jako podsetio na KORDON Gorana Markovića, sociološki naivnu priču prepunu nepotrebnih i jeftino sentimentalnih karakternih digresija, sa izuzetno snažnom i energičnom vizuelnom interpretacijom.

* * * / * * * *

BORAT

Pogledao sam BORAT.

Reč je o esencijalnom ostvarenju koje po svojoj eksplicitnoj političkoj provokativnosti i izuzetnoj socijalnoj vidljivosti, uspeva da digne gross out na nivou vrhunske umetničke forme.

BORAT je politički film par exellence, u kome imamo spoj michaelmoorvske tendenciozne dokumentarnosti i konstruisanu antiutopiju lažnog Kazahstana, što je inače jedan od glavnih zahvata političkog filma.

Dakle, BORAT s jedne strane kroz dokumentarizam ulazi u neku vrstu brehtovskog dokazivanja stavova a sa druge gradi imaginarni alegorijski univerzum u kome lakše konstruiše poente.

I na sve to film je vrlo ekstreman i duhovit.

Kad se sve uzme u obzir, BORAT je automatski jedan od najvažnijih ako ne i najvažniji film godine.

* * * * / * * * *

DROP DEAD SEXY

Pogledao sam DROP DEAD SEXY courtesy of Ginger.

Nisam imao prevelika očekivanja od ovog filma i kritike koje sam našao na netu su obećavale da film nije klasik ali da je barem edgy. Ono što sam dobio je umorna i dosadna freakshow neo noir komedija, bez ikakve oštrice, sa ispraznmim likovima i potpuno ispuštenim Jason Leejem, Crispin Gloverom i Brad Dourifom koji bi trebalo da budu odlično glumačko polazište za jednu limunadu ovog tipa. Međutim, scenario im nije pružio adekvatan materijal za rad i DROP DEAD SEXY je prottip filma koji je čisto gubljenje vremena, dakle nije dobacio čak ni do nivoa filma za ubijanje vremena.

* / * * * *

SCREAM FOR HELP

Pogledao sam ponovo SCREAM FOR HELP, courtesy of Pliss & Kunac.

Gledao sam kao klinac i upamtio ga kao nešto najuzbudljivije.

Iako sada nemam baš taj utisak, u svakom slučaju reč je o vešto izvedenom i beskrajno intrigantnom ostvarenju.

Pre tačno godinu dana sam bio uključen u razmatranje Dream Worksovog projekta DISTURBIA, koji je u međuvremenu i snimljen u režiji D. J. Carusa, i koji je neka vrsta teen varijacije na temu REAR WINDOWa sa pokušajem da se osloni na savremenu serial killer dramaturgiju. Ni u jednoim memou nije bilo dovedeno u pitanje da će rtaj film sa mladim junakom i napravljen za mladu publiku biti PG-13. Nije ni razmatrana varijanta da film bude R.

SCREAM FOR HELP je poetički jako blizak tom projektu. S tim što je DISTURBIA više kao REAR WINDOW a SCREAM FOR HELP kao SUSPICION ili SHADOW OF A DOUBT samo za ono što je u osamdesetim bilo analogno serial killer filmu a to je slasher.

Iako je ista meta i slično odstojanje, i iako je SCREAM FOR HELP film za koji bi se pežorativno moglo reći da je "za decu", reč je o ostvarenju koje je unapologetic hard R.

I to R je zaista ekstremno uzevši u obzir dob glavne junakinje i ciljne grupe.

Michael Winner kao reditelj i besmrtni Tom Holland kao scenarista strukturiraju ovaj film kao malu pijacu svog zabranjenog voća za tinejdžere sa posebnim akcentom na underage seks sa razdevičavanjem, a zatim i na nasilje, premda je što se nasilja tiče dominantniji suspense nego payoff, iako ima par nezaboravnih jump scareova.

Winner je reditelj solidne klase i svakako je bolji od većine koji su se oprobali u ovom žanru u to vreme. On realizuje SCREAM FOR HELP vrlo sigurno, sa dosta pokrete kamere, odlično postavljenim prostornim odnosima, i sa ostavljanjem dosta prostora glumačkoj igri, i rezovima unutar dramskih scena samo kada su akcenti, čime odlično kontroliše ritam.

Holland je još zanimljiviji pošto uzima hitchcokovsku premisu i umače je u specifičan amorla u kome su ogrezli svi junaci, pa čak i naša heroina, hrabra tinejdžerka koja e bez problema smuva sa dečkom svoje pokojne najbolje drugarice.

U svakom slučaju, Winner i Holland su autori vrhunske klase koji su učinili SCREAM FOR HELP dobro sakrivenim žanrovskim klasikom koji s po mnogo čemu izdvaja.

* * * / * * * *

52 PICK UP

Pogledao 52 PICK UP Johna Frankenheimera, snimljen po romanu Elmore Leonarda.

Reč je o vrlo zanimljivom slučaju, filmu iz 1986., kada se neo noir još stidljivo pomaljao, i kada je Leonard bio korišćen kao predložak za pandurski akcioni triler sa Burt Reynoldsom, što bi danas, kada je Leonard tretiran na ivici komedije bilo gotovo nezamislivo.

Da, pisac romana poput RUM PUNCH, GET SHORTY ili OUT OF SIGHT je nekoć bi doživljen kao vrlo tvrd pisac.

52 PICK UP je slikao Jost Vacano, Nemac, redovni Verhoevenov saradnik i film je kadriran kao akcioni krimić. U filmu ima dosta kamere sa ramena, dosta in your face snimaka u noir miljeu, u svakom slučaju dosta atipično za adaptaciju Leonarda. Naročito, ako, ponavljam, gledamo iz današnje vizure.

U svakom slučaju, pored vizuelne raskoši do koje su dobacili Frankenheimer i Vacano, film nosi i vrlo uspelu atmosferu, i vrlo zanimljivu postavku sa baroknim i dekadentnim negativcem.

Prva premisa od koje polazi 52 PICK UP jeste šta biva ako ucenjuju čoveka koji je počinio preljubu ali je spreman da je prizna svojoj supruzi?

A druga je, kako pojačati pritisak na njega.

E sad, ono što je najzanimljivije u Scheiderovom karakteru je to što on zapravo ni pod kojim uslovima ne želi da plati ucenjivačima. Film je u tom smislu dakle jedna par exellence apologija liberalnog kapitalizma.

Frankenheimer je vrlo vešto i intenzivno realizovao film. Leonardovo noir polazište je tretirao kao akcioni triler, na granici horora a sa Vacanom je uspeo da osmisli odlična vizuelna rešenja čak i u nekim scenama koje ne sugerišu da se mogu osvežiti kadriranjem.

Kako god bilo, 52 PICK up je zanimljiv žanrovski hibrid iz osamdesetih, i nosi u sebi sav tehnički perfekcionizam koji je učinio tu deceniju skokom u odnosu na sedamdesete.

52 PICK UP bi se mogao posmatrati i kao Cannonv diptih sa Frankenheimerom i Scheiderom, uz FOUTH WAR, i svakako je 52 PICK UP zanimljivija polovina tog diptha.

* * * / * * * *

Tuesday, October 31, 2006

THE OSTERMAN'S WEEKEND

Podsetio se THE OSTERMAN'S WEEKENDa.

Svaki put kad sam ga ranije gledao, bilo je to konzumiranje Vansovog original VHSa. Ovog puta, bio je to Pro Vision DVD uličar i mogu reći da sam najzad potpuno uživao u filmu.

Ko zna kako bih uživao da je bio američki DVD.

Iako nismo dobili priliku da vidimo Peckinpahovu originalnu zamisao, već nešto što je Fox preoblikovao, upitujem Peckinpahovu sposobnost da u ovoj fazi svog života potpuno uračunljivo sklopi film.

Naime, u ovoj fazi je već bio jako bolestan, i deo postprodukcije je odradio iz bolničke osrtelje. U ovo vreme je već bio velikan i verujem da je konačno tada stekao dovoljno kredita da ispuni neke vizije.

Dakle, ja sam zaista zadovoljan i ovim što sam dobio u ovoj verziji.

Reč je o prvoj ekranizaciji Ludluma u istoriji, i uz BOURNE SUPEREMACY, koji zapravo nema veze sa istoimenim romanom, čini ono najbolje što je privoljeno na ekran a da je Ludlum-related.

Peckinpah uzima Ludlumovu u suštini jednostavnu postavku, prepušta je Alanu Sharpu (NIGHT MOVES, THE LAST RUN, ROB ROY) da je zakomplikuje a onda se rediteljski bavi ofilmotvorenjem u najesencijalnijem smislu te reči. Dakle, peckinpah uzima Sharpov tekst i radi ga tako da se fokusira na pitanje voajerizma, nadzora, seksa i nasilja.

U finišu, kada krenu scene u kući, bazenu i u šumi, Peckinpah isporučuje neke od svojih punokrvnih akcionih set-pieceova.

I taj bazen dovodi OSTERMANA u relaciju sa jednim drugim, meni jako dragim rediteljem. Ne mogu da se setim ko je to lucidno primetio, ali Renny Harlin je na neki način naslednih Peckinpaha, kao eksploatator, a njegov LONG KISS GOODNIGHT je produžetak estetike Peckinpahovih savremenih filmova.

MINDHUNTERS bi  se mogao dovesti u relaciju sa OSTERMAN'S WEEKENDom. Ne samo zbog haosa koji se zbiva u bazenu, već i zbog strukture !"deset malih crnaca", opšteg voajerizma, lutkarskog motiva (scena kada Hauer optuži Hurta da je marioneta)...

Ova dva filma su na neki čudan način blizanci.

I za sada se čini da je MINDHUNTERS zapravo poslednji film, barem sudeći po dva koja će snimiti posle njega.

Voleo bih da se ova analogija ne ispuni. Međutim, mučna sudbina MINDHUNTERSa slična je sudbini OSTERMANa, a pošto poslednja dva filma slabo liče na Harlina, možda mu je MINDHUNTERS poslednji autorski film?

* * * / * * * *

THE DEPARTED


Pogledao sam THE DEPARTED Martina Scorsesea ubrzo posle THE BLACK DAHLIA i mogu reći da su ta dva filma blizanci. Ponovo je reč o filimu koji nema puno dodirnih tačaka sa opusom autora koji ga je stvorio niti nosi njegova autorska obeležja po kojima je postao poznat.

Jedina razlika je u tome što je THE DEPARTED bolja adaptacija i bezmalo unapređuje izvorni materijal, odnosno THE DEPARTED je objektivno bolji i zanimljiviji film.

U suštini, THE DEPARTED je klasičan policijski triler koji bi  trebalo da zaprema 110 minuta, i u najboljem slučaju da ga režira Michael Mann.

U Scorseseovoj interpretaciji imamo jedan konvencionalan materijal, vešto urađen, ali bez njegovih obeležja. Što je još gore, kad je već tu Scorsese, film je bez razloga naduvan do trajanja od 152 minuta, i to trajanje je sasvim nepotrebno.

Naprosto, suočimo se sa tim, ovo je policijski film u kome imamo akciono finale u skladištu gde negativac dolazi da pokupi drogu. Suočimo se sa tim. To je nešto što je već Shane Black prevazišao pre čitavih 20 godina.

E sad, pandure igraju DiCaprio, damon i Wahlberg a negativca igra Jack Nicholson pa je sve dignuto na neku višu ravan, međutim, THE DEPARTED je u srcu B-film, i šteta je što ga Scorsese nije tako tretirao.

Što je još važnije, siguran sam da je Scorsese sposoban za tako nešto, videli smo to u CAPE FEAR gde je napravio zaista upečatljiv žanrovski film.

Kada kažem B-film, ne mislim ništa pežorativno. Naprotiv, smatram da je reč o žanrovskoj koncepciji sa jasnom repertoarskom funkcijom. Međutim, Scorsese ga nije tako režirao. Scorsese ga je postavio kao realiszičnu priču o konkretnim likovima koja izmiče žanru, a THE DEPARTED nažalost to nije.

THE DEPARTED nije novi CAPE FEAR. Reč je o rutinskom policijskom filmu koji je zbog kvaliteta autorske i glumačke ekipe naduvan do umetničkih razmera, a nažalost ne dostiže umetnički domet koji je ubeđen da ima, izuzev u pojedinačnim scenama koje su malobrojne i neravnomerno raspoređene u odnosu na ostatak filma.

* * 1/2 / * * * *

SLITHER/CALVAIRE/ALLIGATOR

Pogledao sam  Jamesa Gunna, courtesy of Kunac.

Iako su poređenja sa NIGHT OF THE CREEPS neumitna, ja bih izbegao tu obaveznu figuru pošto je CREEPS produkt jedne superiornije decenije i na emocionalnom planu stvarima prilazi na potpuno drugi način.

Pre svega, SLITHER je ostvarenje koje se izdvaja od PG-13 bledila savremenog holivudskog horora. Za razliku od Dekkerovog filma koji je nastao u jednoj punokrvnoj deceniji, SLITHER je neka vrsta podviga, naročito ako imamo u vidu da je film bio Universalov release.

S druge strane, CREEPS je vrlo emotivan film, dok je SLITHER ciničan, možda baš zato da bi svoju brutalnost relativizovao i učinio podnošljivom sa sadašnji senzibilitet.

No, kako god bilo, SLITHER nudi gooey redneck fun sa dosta gorea, dosta neprijatnih monstruma i dosta humora.

Ništa manje nego

* * * / * * * *

 Sa čitavih godinu dana zakašnjenja pogledah CALVAIREl i mogu reći da mi je znatno slabiji od SHEITANa.

Iako CALVAIRE ima jasniju i solidniju priču, u sebi sadrži manje dinamike, i manje perverzije od Chapironovog prvenca. Još kada film zaluta u neku potpuno nepotrebnu lynchovštinu tokom klavirskog interludija u krčmi, onda se SHEITAN nameće i kao stilski čisto ostvarenje u poređenju s ovim.

Jako je zanimljiv taj talas filmova koji konstituiše francusku unutrašnjost kao evropsko poprište teksaškog masakra, i CALVAIRE je važan kao belgijski dodatak tom talasu i jedan od preteča.

* * / * * * *

Podsetio sam se ponovo ALLIGATORa Lewis Teaguea, inače jednog od najdražih reditelja iz Cormanove ekipe.

Ovaj film je pravi primer dobrog B-filma. Scenario John Saylesa je vrlo vešto, vrlo inteligentno uvezao sudbine i osobine karaktera sa creature feature senzacijom, a režija Lewis Teague je maksimalno efikasno i vrlo racionalno (ne cronenbergovski, ali ipak vrlo pametno) ostvarila jednu potpuno sumanutu creature feature premisu.

Rezultat je film koji film nije ništa posebno, ali to postiže sa tolikom lakoćom da objašnjava zbog čega ljudi vole kvalitetan šund film.

* * * / * * * *

CLASS OF '84/HELLBENT/PRIVATE SCHOOL/PRETTY IN PINK/SLC PUNK!/TOKYO DRIFT/STORMBREAKER/THE COVENANT/SEE NO EVIL/LES KIDNAPEURS/NOVOCAINE/SEVERANCE/POLICE WOMEN

Večeras sam se malo podsetio CLASS OF '84 Mark L. Lestera i moram priznati da sam na neki čudan način uživao u filmu iako ga je vreme jako pregazilo i delovao mi je impresivnije kad sam ga gledao kao klinac.

Ono što je najzanimljivije od svega u ovom filmu je neverovatan tretman melodrame u generic exploitation okruženju. Dok je Quentin Tarantino u KILL BILL, naročito u VOL. 2 pokušao da uradi vrhunsku melodramu u exploitation univerzumu, ali ipak post festum,  Lester svoju melodramu u exploitation miljeu radi na licu mesta, u sred pravog, tada savremenog exploitation filma. Međutim, pošto je exploitation svet stilizovan, i plošan, i nedeovoljno prdubljen autentičnim exploitation mesom, onda naravno ni emocije koje generiše takva melodrama nisu prave.

Ipak, CLASS OF '84 uspeva da uhvati pre svega autorski zeitgeist i da nekako pruži još jedan uvid u te čudnovate, atraktivne a nedosledne stilizacije iz osamdesetih.

* * / * * * *

 Pogledao sam HELLBENT.

Film vredi videti kao informaciju. Najbliža definicija bi bila, kako bi CRUISING izgledao da ga je pisao Kevin Williamson, koji je BTW za gej tematiku i najmerodavniji pošto je jedan od najbučnijih među deklarisanim homosekusalcima. Pošto nas je Williamson izneverio, stiže slasher varijacija CRUISINGa iz indie miljea, nažalost bez naročitog kvaliteta na nivou zamisli i egzekucije.

Ovaj film će ostati kao fusnota.

*1/2 / * * * *

 Kao veliki ljubitelj Universalove repertoarske politike, odlučio sam da napravim double-bill njihovih teen-flickova iz osamdesetih.

Oba se na svoj način smatraju promašajima i marginalnim ostvarenjima umešanih ljudi a oba su imala znatno veći potencijal no što se inače ulaže u teen filmove.

Prvi je PRIVATE SCHOOL Noela Blacka sa Matthew Modineom i Phoebe cates (jednim od najslađih eighties slatkiša, zar ne?), kojin je inače napisao scenarista koji je radio i PRIVATE LESSONS Alan Myersona, priličan promašaj sa izvanrednim konceptom i Sylviom Kristel u glavnoj ulozi. PRIVATE SCHOOL takođe ima zanimljiv koncept i nešto veštiju režiju, Black je za razliku od TV hacka Myersona ipak radio zanimljiv noir PRETTY POISON, ali u scenarističkoj egzekuciji tog koncepta ne odmiče daleko.

Koncept o dve škole, dečačkoj i devojačkoj i njihovim tajnim noćnim susretima je iskorišćen za teen sex komeidju u kojoj se u svakoj prilici traži razlog da se devojke obnaže i da se stvori nekakva sexy gross situacija.

Međutim, izuzev objektivno zgodnih devojaka, humor uglavnom nije uspešan a odnosi među likovima (iako u suštini postoji razvijen zaplet) su potpuno ispušteni. To ne bi bio problem da glavnog momka ne igra matthew Modine koji nije komičar i kome je uvak potrebno da ima barem tri bazična glumačka polaza, po Stanislavskom. On je u ovom filmu potpuno izgubljen.

Phoebe Cates je s druge strane sama po sebi film, međutim i njen lik je pasiviziran tako da zapravo antipatični sidekickovi (koji su postavljeni tako da budu antipatični i da budu kontrapunkt "slatkim" glavnim junacima) nose film a to nije dobro.

Međutim, Phoebe je dovoljna da se bezbolno vidi 97 minuta ovog filma koji bi BTW bio znatno bolji da traje 80.

* * / * * * *

 Prilikom večerašnjeg podsećanja na PRETTY IN PINK Howarda Deutcha, shvatio sam da je reč o jednoj od najperverznijih konstatacija kapitalističke pozadine muško-ženskih odnosa u savremenom svetu.

Čak se, zbog mračne dijagnoze koju čitamo iz filma, ne bi mogao nazvati ni apologijom tih odnosa.

Situacija u kojoj siromašna junakinja gubi predrasude prema bogatašima, zaljubivši se u polu-katatoničnog i ultranezanimljivog bogatog vršnjaka; da bi to slomilo srce njenog najboljeg druga koji je ružan i siromašan, ali ima duha i voli je već godinama; pa onda bogataš njoj slomi srce pošto ga njegovo društvo odbacuje i on mora da je ostavi; ali je njen drug tolika ljudska beda i toliko je zaljubljen da je ipak opet prihvati; ali pošto se bogataš predomislio i shvatio da je ljubav ipak važnija, sam njen drug shvata da je ipak bolje da ona bude sa bogatašem i naredi joj da mu oprosti; a ona se pak spoji sa bogatašem tako što ga sustigne na parkingu kod njegovog BMWa; a drug biva nagrađen pozivom neke lepe devojke koja je naravno neka vrsta imaginarnog bića jer je do tada u filmu nismo zapazili i nije razvijen karakter utemeljen u realnosti; najpre svedoči o nametnotosti konzumerističke paradigme koja je toliko jaka da je ušla u hromozome ljudi, i da su oni spremni da se žrtvuju kako bi je njihova okolina ispunjavala. Junak zvani drug je dakle spreman da žrtvuje svoju ljubav kako bi bio siguran da će ona koju voli, dobiti ono što treba da dobije, a što on, tobože ne može da joj pruži.

Najperverzniji segment je svakako što i bogataši kako bi došli do ženki nominalno koriste tradicionalni sirotinjski metod ljubavi, i ljubav se onda koristi kao krinka jednog maltene feudalnog odnosa koji imamo u ovom filmu.

Nagrada za tu žrtvu koju je podneo Drug je devojka iz drugog seta reklama, okrenutih ružnima i siromašnima, samo što je naravno taj proizvod bofl i verovatno je nepostojan čim ga valjaju ružnima i siromašnima.

U svakom slučaju PRETTY IN PINK je zanimljiv primer patologije koga se valja podsetiti.


Pogledao sam SLC PUNK!

Pre nekoliko meseci Fipa je preporučio ovaj film James Merendina. U tom periodu negde sam ga nabavio na DVDu ali mi je iz nekog razloga stalno izmicao i tek sam ga sada pogledao.

Iako je reč filmu koji poštuje formu koju ja ne volim i u okvirima te forme nije naročito kreativan, a to je ich-forma, sa sve obraćanjem glavnog junaka kameri, voiceoverima, skokovima u vremenu, neopsivo dugim i prilično nevažnim digresijama, i iako unutar toga ne nudi ništa novo i sveže, u sebi sadrži neku energiju i zebnju koje zaista uspeva da zarobi i da obogati već istrošen oblik.

Tome doprinosi i izuzetna uloga Matthew Lillarda koja po ko zna koji put pokazuje talenat koji je potreban da bi se došlo do major filma, a što neki major glumci nikada ne dobiju priliku da pokažu. Kada vidiš kako glumi debil iz SCREAM ili SCOOBY DOO, pomisliš šta li sve ume Ashton Kutcher.

U svakom slučaju, SLC PUNK! je zabavan film, naročito može biti prijatan one koje zanimaju epoha & tema.

* * 1/2 / * * * *




 Pogledao sam sinoć u bioskopu TOKYO DRIFT, treći deo franšize FAST AND THE FURIOUS.

Režirao ga je Justin Lin, mladi američki reditelj azijskog porekla koji je posle dionamičnog debija otišao u Holivud i snimio da osrednja mejdžor filma, a koji bi u doglednoj budućnosti trebalo da režira rimejk OLD BOYa.

TOKYO DRIFT u sebi nema puno grešaka i verovatno je najbolji film u franšizi, ali, nažalot, ne nosi ni puno aduta i mogu reći da nije ni blizu sinefetišizma koji bi morao da vrca iz onoga što je TOKYO DRIFT trebalo da bude, a to je metamfetaminska klinačka verzija BLACK RAINa.

Upravo zbog nedostatka grešaka i ziheraškog pristuap, postajem sve sumnjičaviji prema Linu pošto ne vidim naročitu autorsku perspektivu u čoveku koji ovako impotentnmo realizuje sequel, dakle nešto što ima osiguran uspeh na blagajnama i što mu može biti dobar showcase.

Autori poput Camerona, Harlina ili Greengrassa su postali autori zahvaljujući sequelima i smatram da su ti filmovi uvek odlična odskočna daska ako se pametno iskoriste.

Lin je svoju odskočnu dasku iskoristio kako bi održao nivo jalove franšize ali sebe nije uspeo da nametne.

* * / * * * *

 Pogledao sam STORMBREAKER Geoffrey Saxa, i moram priznati da mi je bio vrlo zabavan, i vrlo pristojno realizovan ako uzmemo u obzir Saxov prethodni hit WHITE NOISE.

STORMBREAKER je mešavina Harry Pottera, James Bonda i Jacka Bauera, urađena na jedan na jedan vrlo trezven i relativno ozbiljan način, što mi se izuzetno dopalo budući da sam se plašio da bi ovakav film, pre ili kasnije mogao skrenuti u neku vrstu naivne slikovnice i persiflaže.

Za razliku od Rodriguezovog SPY KIDS koji je previše otišao u bajku da bi uopšte imao ikakve veze sa špijunažom (premda ja volim prvi deo), STORMBREAKER je naprosto približavanje špijunskog akcionog filma tween publici i na tom principu je dosledan. Ovaj film nudi praktično sve što i Bond, Bourne ili Bauer filmovi i serije, s tim što je to sve razblaženo i prilagođeno deci, a ima i pomalo ublažene ksenofobije i putokaza ko su negativci (Severna Koreja i ex-SSSR).

Geoffrey Sax vrlo dobro gaji bondistički fetišizam Britannie, a dinamičan scenario vuče stvari u pravcu Bauera budući da film nema bondovsku karakterizaciju, nema spuštanja lopte i uživanja u luksuzu i setting već se stalno juri against the clock.

STORMBREAKER nema energiju eighties i early nineties flickova poput IF LOOKS COULD KILL, niti ima prevratnički potencijal TRUE LIES. Međutim, reč je o odlično skrojenoj konfekciji koja bi sa nešto više mašte i emocija mogla biti istinski klasik, a ovako je vrlo dobro i upotrebljivo repertoarsko ostvarenje.

* * 1/2 / * * * *

 Pogledao sam THE COVENANT, courtesy of Ginger na pristojnom bioskopu, i mogu reći da je utisak sličan DEPARTEDu, s tim što se THE COVENANT oslanja na znatno slabiji koncept.

OK, ovde Harlin ima nekoliko svojih toucheva. Najbolja scena iz DRIVENa, ona sa prevrtanjem bolida na stazi, ovde ima čak tri varijacije, Takođe, sve je koliko god je moguće glatko i dinamično.

Problem je u scenariju J.S. Cardonea koji ni ne pokušava da ispriča već poznat i eksploatisan kocept na nov i živahan način, već je umorno postavljen, baziran na svim mogućim i iscrpljujućim klišeima.

U filmu koji pretenduje da bude omladinski akcioni fentazi, ima previše dijaloga, previše kamernih scena, a Renny ne poseže za Tony Scottovim metodama oživljavanja mirne scene već ih realizuje ozbiljno i tu film pada.

Akcioni finiš u ambaru je naišao na teško pljuvanje kod američke kritike, iako smatram da ta scena uopšte nije toliko loša. To jest, loša je ako se uporedi sa ludilom iz VOLCANO HIGH, i to više kvantitativno nego kvalitativno.

U kontekstu Harlinovog opusa, THE COVENANT je naravno minorno otvarenje, pre svega zato što je koncept potpuno inferioran a on se nije dovoljno potrudio da ga prevaziđe.

U svakom slučaju, Harlin je u THE COVENANT vrlo vešto realizovao čist direct-to-video materijal, film deluje skuplje od 20 miliona dolara koliko kažu da je koštao i radujem se da ga overim na Cinemaniji.

* * / * * * *

 Pogledao sam SEE NO EVIL porno veterana Gregory Darka. Njegov porno background se ogleda u tome što SEE NO EVIL zaista isporučuje sve što treba da isporuči jedan bezumni slasher iz WWE produkcije.

Što je najzanimljivije, a u kontekstu WWE, rvač Kane ne igra pozitivca već debilnog slashera, i u tome je prilično dobar. Prava je šteta što mi se čini da SEE NO EVIL neće generisati franšizu jer kane ima dara za ovu vrstu uloga.

Reč je o tupavom i nasilnom slasheru sa nezaustavljivom energijom i lakoćom žanrovskog izraza. Slično COVENANTu, u sebi nosi ograničenje prevaziđenosti koncepta, koji je na tragu FRIDAY THE 13th ali kada to apstrahuješ, ostaje izuzetno energičan i nasilan film koji zaista isporučuje sve ono što očekujemo od ovakvog bezumnog slashera. Dakle ima sjajnog nasilja, ima dosta krvi, i Gregory se ne stidi da maksimalno iskoristi eksploataorske namere producenata.

Štaviše, Dark dosta vešto koristi prevaziđeni koncept haunted mansiona, u ovom slučaju zapuštenog hotela i izvlači maksimum iz krajnje konvencionalne scenografije.

Dark nije veliki reditelj, međutim ima dovoljno žara da kreira dopadljivu atmosferu i žanrovski čisto proizvede naručeno gradivo. Neki od trikova koje koristi su jeftini, međutim kada se postave u pravi kontekst zaista rade posao.

Možda je najzanimljivije to da je SEE NO EVIL skroman upravo u erotskom aspektu i da je tu mogao biti ostvareniji a to se i najviše očekivala od Gregory Darka.

SEE NO EVIL je ready made repertoarski program koji će zauzeti trajno mesto i funkciju u kućnim kolekcijama ljubitelja slashera, za večeri kada su potrebni manje zahtevni sadržaji.

* * 1/2 / * * * *

 Sinoć sam pogledao LES KIDNAPEURS. film je pisao i režirao Graham Guit a na scenariju je sarađivao producent Eric Neve. Neve je jedan od meninajdražih francuskih producenata. On u svojoj filmografiji ima naslove poput DOBERMANNa, SCENES DE CRIMES, AGENTS SECRETS i SHEITAN, koji su sve moji favoriti.

LES KIDNAPEURS je minoran ali vešto urađen i dinamičan freaky neo noir, post-tarantinovskog opredeljenja, u kome nema velikih dostignuća, ali postoji sasvim dovoljno energije i veštine da se ispuni repertoarska funkcija.

Naravno, od francuskog filma svi očekuju i neku kao produbljenost ili inovaciju u žanru, i ovaj film to ne nudi. Međutim, nudi jednu preciznu egzekuciju koja je upravo karakteristična za američki film, tako da se i LES KIDNAPEURS može uvrstiti u talas "francuskog holivuda" o kome sam već pisao na filmskom forumu, s tim što naravno, ovde imamo oslanjanje na idiome indie filma, pa samim tim, ovaj film odstupa od kanona koji sam tamo naveo.

LES KIDNAPEURS nije film koji treba tražiti, ali ako kupite MetroFilmov DVD filma LE CONVOYEUR koji je odličan, dobijate kao double bill.

* * 1/2 / * * * *

 U to ime prvi je, sa zakašnjenjem overen NOVOCAINE Davida Atkinsa, scenariste ARIZONA DREAMa. Od alumnija iz ARIZONE, u ovom filmu radi još i VILKO FILAČ, jedan od najvećih DPjeva sa prostora bivše Jugoslavije.

NOVOCAINE je simpatičan crnohumorni neo noir, koji se ne izdvaja naročito, i verovatno ne dobacuje do Atkinsove artističke namere, ali ima dosta smisla kao mali repertoarski film.

* * 1/2 / * * * *

 Pogledao sam SEVERANCE courtesy of Ginger & Kunac i mogu reći da ponajpre ne treba verovati hajpu. SEVERANCE je možda tek za koji stepen iznad lige Smithovog nepotrebnog CREEPA.

Iznad CREEPa se uzdiže zahvaljujući nešto zanimljivijem konceptu mada je i to diskutabilno.

Još iz kritičarskih dana mi je ostala profesionalna deformacija da filmove poredim u tekstu, kako bi ih približio onima koji nisu gledali, kako bi znali kom pravcu i opredeljenju film pripada. Međutim, SEVERANCE je toliko derivativan da tu nabrajanje naslova u stvari ima više smisla od neke druge eksplikacije.

SEVERANCE se jasno nadovezuje na DOG SOLDIERS, CABIN FEVER, HOSTEL i ceo asortiman backwoods horora. Međutim, problem je u tome što SEVERANCE ne dobacuje ni do jednog od ovih naslova zato što su mu metafore nametljive, horor invencija minorna (čak je diskutabilno da li je ovaj film baš horor), a forma krajnje neuravnotežena, i nezanimljiva drama preteže nad sočnim hororom i saspensom.

U svakom slučaju, SEVERANCE treba evidentirati kao "važan horor 2006" jer je dobio hype jedog od ključnih žanrovskih filmova sezone. Ipak, on taj hype apsolutno ne zaslužuje. Mada, ja to mislim i za THE DESCENT.

* * / * * * *

 Pogledao sam POLICE WOMEN Lee Sharpa, courtesy of Kunac.

Reč je o vrlo neobično exploitation filmu koji u sebi sadrži segmente privatnog odnosa prema materijalu, naročito u slučaju glavne glumice Sondre Currie, čija je gluma spoj udrvenjenosti proistekloj iz nedostaka talenta i konstantnom smešku koji se povremeno rasteže u kez kada dešavanje postane previše glupo.

Sem toga, film je izuzetno dinamičan i vrlo zabavan, što namerno, što nenamerno.

Žene se skidaju u svakoj eventualnoj prilici, što uz lošu glumu filmu daje poseban porno šmek.

Ipak, nekoliko zaista jako dobrih razmena u scenariju, a i činjenica da je Wes Bishop, inače pisao i odlični Starrettov RACE WITH THE DEVIL, dokazuju da uspešne deonice ovog filma nisu baš totalno nenamerne, iako uglavnom jesu.

U svakom slučaju, POLICE WOMEN je bizarni mali primer koji pokazuje koliko je američki film bio zdravija kada je eksploatacija bila bazirana na prljavom.

* * 1/2 / * * * *



Tuesday, September 26, 2006

CRANK

Pogledao sam CRANK, courtesy of Ginger, i za ovaj film već mogu reći da je opak i da sam baš uživao.

Ne bih mogao da se baš zakunem u reditelje neveldine i taylora da će nas konzistentno radovati ovakvim B-klasicima, ali možda i hoće ukoliko ne postanu pretenciozni, ili zbunjeni, kao Sam Raimi ili David R. Ellis.

CRANK je mešavina old school i nu school akcijaša.

Od old schoola preuzima gangsterski, u suštini eighties milje, michaelmannovske etno provinijencije, i joelsilverovski akcioni amoral, a od nu schoola preuzima high concept polazište poput filmova COLLATERAL, PHONE BOOTH, CELLULAR ili RED EYE.

U dva od ova četiri igra Jason Statham, koji se nameće kao jedna od najzanimljivijih savremenih akcionih zvezda. Smatram da je Jason Statham uspeo da postigne ono što je Lewis Collins trebalo da uradi početkom osamdesetih (iako Collins ima ipak nešto jači glumački opseg) a to je da bude pravi grubi britanski akcioni heroj sa internacionalnim appealom.

Međutim, za razliku od Stathama, Collins nije imao tako inventivne projekte, niti je ruku na srce dobio priliku da igra u nekom filmu koji je opšte prihvaćen kao dobar, kao što je Statham imao kod Guy Ritchiea.

U svakom slučaju, premisa CRANKa je kao D.O.A. - tip shvata da umire, otrovan je i sledeći period planira da provede tražeć protivotrov i čoveka koji ga je otrovao.

Da li treba reći da je film apsolutno bestidan u eksploataciji ove odlične premise? Pa, hm, treba, jer u današnjem impotentnom Holivudu nedostaje bestidništvo koje film sadrži.

U vreme kada je jako teško doći do dobrog popcorn filma, što CRANK jeste, onda ovakav instant B-klaik zaslužuje i više pohvala nego pšto mu estetskim dometima sleduje.

* * * / * * * *

Monday, September 25, 2006

THE BLACK DAHLIA

Kad je reč o odnosu roman-film, uopšte ne bih ulazio u celu zavrzlamu zvanu upoređivanje scenarija i romana, mislim da je to jalovo i da u krajnjoj liniji, to ne vodi nikuda. Scenario je pristojan i mogao je biti još bolji a mogao je biti i gori. U svakom slučaju, scenario ovakvog dometa je mogao biti solidno polazište za De Palminu ekranizaciju Ellroya.

Ono što je osnovni problem scenarija je da ne nudi dovoljan broj dramskih situacija i sukoba u kojima bi se razvijali likovi, niti se baš tačno vidi kako to junaci postaju opsednuti slučajem. Ipak, to je nešto što De Palma ume da reši, kod njega ionako obično najmanje govore reči, mada su situacije dosta bitne, a u ovom tekstu ih nema baš previše.

U scenariju, ovom koji smo videli u filmu je postojao niz penala u kojima bi De Palma svojom veštinom i karakterističnim džeziranjem na bazi situacije unapredio priču i učinio da se za nju vežemo. Nažalost, te penale De Palma uglavnom nije iskoristio.

Pre svega, film u rediteljskom smislu pati od jedne pogrešne odluke da se osloni na tradiciju klasičnog noira i detektivskog filma, i da pokuša da simulira neke od arhaičnih principa inscenacije. Dramske scene su uglavnom rešene dvoplanima, nekim ne naročito atraktivnim pokretima kamere, vrlo distancirano, većina kontraplanova je narezana preko ramena, nema puno subjekticnih planova i film deluje vrlo distancirano uprkos tome što film ima voice-over i vrlo jasno postavljenu ličnu vizuru junaka.

Štaviše, taj stilski omaž gotovo da deluje kao neka greška, kao nedostatak pozicija kamere sa kojim je De Palma ušao u montažu (a što znajući Avija Lernera može vrlo lako biti slučaj) i takva krajnje statična postavka dramskih scena, a one čine veći deo filma, potpuno ubija ritam filma jer nema montažnih rešenja kojima se mogu uspostaviti neki akcenti i intervali.

S druge strane, klasični noir je drugačije glumljen i tu su sami glumci u kadru stvarali ritam scene, dok De Palmini glumci igraju neki blago stilizovani realizam, kao da je ovo najraskošnija holivudska produkcija u kojoj će sve biti snimljeno iz svih uglova.

Ono što je svakako najtužnije o svega je da se u spoju Ellroya i De Palme moglo dobiti pravo remek-delo gde bi istorijska produbljenost literarnog predloška u polazu nudila mogućnost za depalmijansku žanrovsku srčanost i oštrinu, i perverziju.

Ellroyeve priče su na neki način pseudo-realističko razvijanje raznih izopačenih opsesija koje bi po definiciji morale da budu na vrhu De Palminih prioriteta.

Međutim, u ovom filmu to nismo dobili. Ne samo da LA CONFIDENTIAL ostaje najcelovitija ekranizacija Ellroya već se po atmosferi i COP i DARK BLUE i BROWN'S REQUIEM, pa čak i pilot za LA CONFIDENTIAL seriju nameću kao uspeliji primerci.

Možda bih najradije ovaj film poredio sa Scorseseovim AVIATORom gde je on uzeo biografiju jednog kontroverznog čoveka, i prikazao je kao apologiju, i tu je na nivou izbora teme pao film. Međutim, AVIATOR je imao više energije i više hemije među likovima, i veće prisustvo reditelja na setu. THE BLACK DAHLIA je otaljan komad koji ne pali čak ni na nivou senzacije.

Naravno, kakav bih ja De Palma geek bio da nisam sebi uspeo da objasnim kako je bog snimio ovakvo sranje.

Čini mi se da je De Palma u ovom filmu hteo da uradi svoju repliku klasičnog noira ali da verovatno zbog budžeta nije mogao da ga radi crno belo, kako valja, nego je film u boji, pa otud disbalans između namere i rezultata. Ovo je najbolje što sam za sada uspeo da se slažem.

Najtužnije od svega je to što ovaj film nema mnogo De Palme u sebi i loš je najpre zbog toga.

Ja sam kao veliki De Palmin fan spreman da uživam u njegovom minornom filmu, poput SNAKE EYES, onda kada primetim da se tu dešava nešto što proističe iz De Palming stilskog arsenala.

Ali u ovom konkretnom slučaju De Palma je snimio slab film Rona Howarda a ne slab film Briana De Palme i to je problem.

Saturday, September 23, 2006

SHEITAN

Danima sam se spremao da pogledam SHEITAN Kima Chapirona i stalno su se gomilale prepreke pred tom ambicijom.

Konačno sam ga pogledao, courtesy or Ginger, i mogu reći da mi je film izuzetno prijao.

Film pripada školi koju je kultivisao Vincent Cassel kao producent i impresario, dakle sa snažnim ehom Gaspara Noea i Jana Kounena. Iako SHEITAN stalno rizikuje da se izjalovi i pretvori u čist hipsteraj, i ostane samo kao eksces, u filmu postoji dovoljna količina autentične, nepatvorene, perverzije da ga učini zaista vrednim delom.

SHEITAN bi se mogao definisati kao košmarna ljubavna priča sa par ripper sekvenci koje će ga zauvek svrstavati u horor.

Po ko zna koji put imamo slučaj dekadentne omladine koja namamljena prelepom devojkom odlazi na opasno mesto, ovog puta u kuću čijom okolinom vladaju inbred gimpovi.

Međutim, u ovoj interpretaciji te priče, imamo jasno definisane svesne izbore koji ih dovode do te pozicije i niz zabluda, strasti i egoizama koji ih vuku ka tragičnom kraju.

Da nije Chapironovog cinizma usled koga najviše nastrada onaj koji je bio najskeptičniji prema celoj akciji, ovaj film bi se mogao protumačiti kao meta-horor u kome junaci zaista ekstremno izazivaju sudbinu, dovodeći strpljenje inbred seljaka (koji su je li predodređebni da budu monstrumi) do krajnjih granica.

S druge strane, taj zaista sjajno dočaran provincijski duh, sveprisutan u hemiji inbred seljaka, daje im neku dozu respektabilnosti koja se tek u krajnjim fazama terora pretvara u poznat horor sadržaj.

Snažna izopačena seksualna tenzija dominira filmom i gotovo se može opipati. No, takvba tenzija i dolikuje mladom reditelju punom hormona kakav je Chapiron.

Vincent Cassel u ovom filmo dosta podseća na Lazara Ristovskog, i tretira SHEITAN kao što laza tretira svoje vehicle filmove, igla nekoliko ultrabizarnih likova i ne libi se preterivanja. Međutim, unutar Chapironove vizije to funkcioniše.

Konačno, zanimljiv je i ideološki potencijal filma, taj rasni melting pot koji među inbred seljacima nailazi na neko benevolentno nerazumevanje, a sa kojim poput svog preteče Kounena, Chapiron (i sam emigrantskog porekla) sjajno barata. Otvaranje u arapskom klubu kao urbana lokacija nagoveštava urbani pakao iz koga gradska ekipa beži među incestuozne seljake.

Gledajući erotizovan ples mladih na početku, uz arapsku muziku, zanimljivo je istražiti kakav odnos imaju Francuzi prema onome što donose njihovi doseljenici iz MAGREBa.

Da li je reč o guilty pleasure poštovanju koje Srbi imaju prema ciganskoj muzici ili nešto drugo?

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, September 21, 2006

THREE O'CLOCK HIGH

Reč je o debitantskom filmu jednog od najvećih talenata i autentičnih bad boyeva novijeg američkog filma Phila Joanoua koji je snimio odmah čim je završio filmsku školu.

Joanou će kasnije snimiti neke poznatije filmove, i nikada neće dostići potencijal koji je svojevremeno pokazivao, a sada je pomalo i tužno što se u biznis vraća sa Disneyevom sportskom dramom GRIDIRON GANG i pokajničkim intervjuima o tome kako sada više ne brani svoje vizije tako grčevito. Tužna reinkarnacija ozbiljnog tipa.

Uz FINAL ANALYSIS, THREE O'CLOCK HIGH je ponajbolji Joanouv film, dinamično režirana teen komedija koja po stilskim zahvatima može stati uz rame sa najboljim Amblinom.

Jedan od scenarista ovog zanimljivo napisanog filma je i Richard Christian Matheson što ga čini još interesantnijim ljubiteljima žanra.

Film nije bez nedostataka, naročito na planu glumačke podele, međutim, ipak spada među vrhunske primerke svog žanra i spada u red najređih teen komedija kojima su reditelji prišli sa punom ambicijom i bez potcenjivanja.

* * * 1/2 / * * * *

Sunday, September 17, 2006

MONSTER HOUSE

Danas sam pogledao MONSTER HOUSE Gil Kenana i mogu reći da je to jedan od najboljih filmova koje sam u životu gledao. Naravno, malo sam mator da mi taj film ulazi u neke top-10 liste ili tako nešto pošto sam već formiran,ali verujem da bi mi bio najvažniji film u životu da sam ga nešto ranije gledao.

Reč je o filmu koji apsolutno nema nedostatke što se retko sreće, a najavljuje tehnologiju koja je zaista izvanredna i što je najvažnje, sada je sigurno još uznapredovala pošto je ovaj film sniman pre dve godine. Verovatno će filmovi za dve godine biti još impresivniji.

MONSTER HOUSE je u svojoj dubokoj suštini buddy film o dva klinca koji shvataju da je kuća sablasnog komšije zapravo čudovište koje jede predmete koji joj se približe a bogami i ljude.

Priča se na određeni način nadovezuje na zemeckisovu epizodu AMAZING STORIES međutim podiže na još viši nivo.

Naime, Kenan je stvorio animirani svet koji ima psihološku produbljenost, a vrlo često i cinizam igranog filma, a istovremeno je snimio animirano ostvarenje u kome zaista ima stvari koje se danas ne mogu na takav način realizovati u igranom filmu.

U ovoj simbiozi, psihološke ozbiljnosti i dizajnerske i tehničke virtuoznosti krije se sve ono što volimo u Holivudu i što su nam svojevremeno isporučivali autori poput Zemeckisa.

Naravno, posle ovog filma jedva čekam Zemeckisov BEOWULF, a jedva sam ga čekao i ranije. Međutim, ovakav povratak u Amblin ne bih očekivao ni od najboljih.

MONSTER HOUSE zaista može biti film koji menja živote.

* * * * / * * * *

Wednesday, September 13, 2006

BRICK/KISS ME, STUPID/SNAKES ON A PLANE/L.A. TAKEDOWN/WOODS

Pogledao sam BRICK, courtesy of Big Daddy Ginger, i moram reći don't believe the hype!

Jako sam želeo da mi se dopadne ovaj film. Dopao mi se koncept, dopala mi se priča kada sam je čitao, međutim, ono što sam dobio je pseudo-noir potopljen u tešku sandensovštinu, film sa par inteligentnih rešenja, nezanimljivim junacima, slabom glumačkom podelom, nedoslednom stripovskom stilizacijom i potpuno lišen emocija, a suštinski i intrige, što je za noir nedopustivo.

Od ovako sandensizovanog filma se naravno nije ni mogao očekivati pravi noir ugođaj, i mislim da su kritike bile prilično misleading.

BRICK je nažalost nešto između studentskog pokušaja da se snimi MULHOLLAND DRIVE samo bez Lynchovog grotesknog finala i bez Lynchove hitchcockovske veštine u egzekuciji racionalnih situacija i američke KROJAČEVE TAJNE.

Šteta. Nekako mi se činilo da bi mi BRICK mogao biti omiljeni film.

* * / * * * *

 U sklopu Kunac/ Gingerovog revivala Billy Wilderovog opusa, neizmerno sam užiavo u njegovom potpuno zapostavljenom filmu KISS ME, STUPID koji je u svoje vreme smatran za šund, bio cenzurisan i postojao u evropskoj i američkoj verziji, što je za eminentne reditelje iz te epohe bilo ipak kuriozitet.

Baziran na italijanskoj pozorišnoj predstavi, KISS ME, STUPID je redak primer komedije u kojoj humor ne opada čitava 124 minuta, a čiji dramaturški koncept i erotičnost nisu nagriženi sa 42 godine koje su protekle od 1964. kada je film snimljen.

Ono što je međutim, najzanimljivije je ciničan attitude zbog koga je ovaj film verovatno i bio prokažen. Jedan od najvitalnijih aspekata filma je apsolutna i neizlečiva amoralnost muško ženskih odnosa među junacima. Trenutak kada Felicii Farr zasijaju oči kada nađe novac za one night stand koji je njen partner percipirao kao prostituciju je zaista neprocenjih.

Kim Novak je takođe apsolutno genijalna u ulozi airhead promukle trailer trash kurve.

Ono što bi u potencijalnom rimejku trebalo uraditi, a što je Wilderovo vreme bilo jedva izvodljivo i prekomplikovano, to je da obe junakinje igra ista glumica.

U svakom slučaju, odavno nisam dao ovu ocenu.

* * * * / * * * *

Pogledao sam SNAKES ON A PLANE.

Moram priznati da sam očekivao više čak i u domenu čistog exploitationa.

Ovaj film je zbunjen i rastresit na planu samog produkcionog koncepta, i onda se ta zbunjenost i nekoherentnost prenela i na pisanje i na režiju.

Kad je reč o samom konceptu, on se može posmatrati kao nešto što bi trebalo da bude tradicionalni New Line, dakle inteligentan exploitation sa dosta edgea. Poslednjih godina filmovi kao što su DOMINO Tony Scotta ili BUTTERFLY EFFECT su bili istinski reprezenti tog polaza.

Jedan od filmova koji su to reprezentovali je i FINAL DESTINATION 2, film koji je uneo istinsku svežinu u exploitation i u svom exploitation miljeu se nametnuo kao nešto potpuno novo i sveže a opet dovoljno prepoznatljivo.

Isti reditelj je produžio da se bavi tom estetikom za New Line u filmu CELLULAR koji je međutim svoju exploitation čistotu uprljao koketiranjem sa estetikom visokokonceptualizovanog trilera koji je u tom trenutku vladao Holivudom sa naslovima poput PHONE BOOTH, CELLULAR a potom i RED EYE i na tom nivou je pao, mada je bilo i još nekih nedostataka, no o tome sam detaljnije pisao ranije.

SNAKES ON A PLANE je New Line, da, ali danas je vreme kada se ovakva priča više ne može realizovati u kanonskom New Line ključu. Danas se ovakav film može realizovati jedino u nekom Amblin ključu, sa umećem nekog zaista izvrsnog reditelja kao što je Robert Zemeckis ili Joe Dante, ili bar John Landis.

Međutim, Ellis nije dovoljno maštovit u egzekuciji ove ideje kao Amblin momci koji su uspevali da uvuku dosta mračne i dinamične stvari u family milje. A s druge strane, naravno SNAKES ON A PLANE nije bio suštinski postavljen kao R-rated flick i kada su pod pritiskom Internet zajednice dosnimljeni R-delovi, a verujem da je do te inicijative i došlo kada je New Line shvatio da ima neupotrebljiv film sa PG-13 rejtingom, rezultat se nije popravio.

R-momenti prosto ne unapređuju film, daju mu sporadično malo humora ali su prikazani tek informativno, "bez razumevanja", bez razvijanja saspensa, samo na bazi relativno slabo ostvarenog iznenađenja.

Efekti zmija su jako slabi i uopšte nema te smrtonosne ljigavštine koja bi trebalo da nas uplaši i onespokoji.

Konačno, ceo film je režiran krajnje rutinski, bez one veštine koju je Ellis pokazivao. Od njegovih aduta u ovom filmu postoji samo efikasnost i to efikasnost koja se graniči sa otaljavanjem posla.

Kada se pogleda potencijal za realizaciju ovog koncepta danas, u Holivudu, vrlo je diskutabilno šta bi sa ovim materijalom i u tom ambijentu uradio i sam Ronny Yu. On bi negde veštije i vatrenije treitirao same zmije ali pitanje da li bi njegov suštinski bio išta bolji od ovoga.

Nažalost, sa SNAKES ON A PLANE sam se dosađivao što je za ovakav film nedopustivo.

* !/2 / * * * *

 Pogledao L.A. TAKEDOWN, courtesy of Ginger.

Kao velikom fanu HEATa mi je bilo pravo uživanje da se suočim sa maltene duplo kraćom i znatno sažetijom verzijom Mannovog masterpisa.

Vrlo je zanimljiv taj Mannov slučaj da se tri puta u karijeri bavio rimejkovima ili bio rimejkovan, od MANHUNTERa do ovoga i MIAMI VICE. Možda je njegov ogromni hipness u nekom trenutku na kraju bio razlog efemernosti dela?

L.A. TAKEDOWN je nastao u produkcionim i mentalinim kapacitetima policijskog filma osamdesetih, na razmeđi između televizije i bioskopa, i već je u ovoj potentnoj eri, koju obeležavaju zaista izuzetni pandurski filmovi, Mann pokazao neke svoje intencije koje će kasnije dalje razviti u HEAT i u MIAMI VICE filmu.

Mann je u L.A. TAKEDOWN načeo jednu suštinski melvilovsku poetiku koju je u konkretnom slučaju spakovao u devedesetominutni TV format i jasno mi je zašto je osetio potrebu da je kasnije potpuno razvije, uvodeći ravni koje je holivudski film tek u devedesetim mogao da dobija, a o čemu svedoče dva Warnenrova klasika HEAT i L.A. CONFIDENTIAL. L.A. TAKEDOWN prosto ne uspeva da do kraja prouči sve motivacije i psihološke nijanse između Mannovih hardcharging junaka i njihove evidentne potencijale denfuje relativno flah egzekucijom, koja je naravno iz osamdesetih, i naravno da je zato masna.

Iako ROBBERY HOMICIDE DIVISION i sam MIAMI VICE pokazuju suprotno, u suštini Mann nije preteča realističnijih policijskih serija, pošto on snažno polazi u pravcu stilizacije kada je policijski milje u pitanju.

Štaviše, Mann će izuzev HEATa biti upamćen kao reditelj koji je jako često grešio u svojim mešavinama stilizacije i realizma. Stilizacija u policijskom filmu često vodi u banalnost, i od nje Mann često, a verovatno najviše u MIAMI VICE nije uspeo da pobegne.

Takva greška bi se mogla konstatovati i u L.A. TAKEDOWN koji ima problem kipuće realističke psihološke produbljenosti unutar eighties cop flicka sa stilizovanim kapacitetima.

Možda je najpribližniji slučaj L.A. TAKEDOWNu James B. harrisov COP po Ellroyevom romanu BLOOD ON THE MOON.

Štaviše, voleo bih da vidim Manna kako se dohvata u koštac sa Ellroyem. OK, ne mogu da kažem da bih bio spokojan, naravno da ne, ali bih mu sigurno prepustio SUICIDE HILL a u krajnjoj liniji dao bih mu i nešto iz Kvarteta ako bi se pokazao.

L.A. TAKEDOWN me je u svakom slučaju malo izbacio iz garda i moja sadašnja recepcija tog filma je zaista opterećena nizom referenci, utisaka, i pomišljanja na druge filmove.

U svakom slučaju, maltinovski rečeno - Iznad Proseka

Inače, pre nekog vremena sam razgovarao sa jednim našim DPjem koji je na privremenom radu u Holivudu i on poznaje Mannovog sadašnjeg DP favorita Dion Beebea i kaže da Mann sada nema strpljenja na setu i da ga jako zanima efikasnost u radu. da li je to razlog njegovog nekritičkog prihvatanja novih tehnologija?

 Ja ne spadam među prevelike fanove njegovog ključnog filma MAY, dok mi se SICK GIRL relativno dopala. WOODS predstavlja pomak za McKeeja, pre svega na planu rediteljske veštine. On definitivno poseduje umeće da tehnološki savlada ozbiljan repertoarski film, i da napravi upotrebljivu rekonstrukciju epohe sa uverljivim i koherentnim likovima. Neke od tih moći je pokazao i u MAY i u SICK GIRL, ali sada su evidentne.

WOODS je odlično realizovan film, kome nažalost nedostaju zanimljiviji koncept i priča. Film konstantno obećava a ne isporučuje, neosmišljen je, a opet zanimljiv i intrigantan, i mogu reći da su mi 87 minuta ovog filma proteklli brzo ali posle njega nisam bio zadovoljan.

Najveći kvaliteti filma su atmosfera i realizacija. Međutim, za razliku od drugih žanrovskih gurua koji vlastitim fetišizmom uspevaju da nadoknade nedostatak ideja i kvaliteta u scenarističkoj postavcu, Lucky upada u neuobičajenu klopku da upravo impozantna efikasnost u pripovedanju čini film bledim i praznim.

Iako je WOODS prepun McKeejevih fetiša, i tu nema dilema, sa sve referencom na SUSPIRIU i još ponešto, ti fetiši nisu eksplicirani, već su upregnuti u priču koje zapravo nema, to jest ima je, ali danas, baš zbog svih filmova na koje referiše, mora biti unapređena i uzdignuta na još viši, maštovitiji i radikalniji nivo.

Na tom polju, WOODS ne postaje važan film. Ali, svakako može pridobiti srtrpljive holivudofile poput mene, koji uvek sumnjaju u Sundance.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, September 5, 2006

PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES

Danas sam se podsetio Billy Wilderovog klasika PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES.

Znajuci za fransizu porno produkcije Private pod nazivom PRIVATE LIFE a imajuci u vidu koliko je Holmes cuveno porno prezime, prosto se u prvi mah coveku ucini da je rec o pornicu.

Medjutim, rec je o jednom od najzanimljivijih Wilderovih filmova u kojima on spaja screwball komediju, holmseovsku misteriju, sa primesama spijunske intrige i okultizma, maestralno ostajuci u okvirima sirokogrudog avanturizma i holivudske zabave.

Wilder i Diamond su u ovoj fazi isporucivali manje poznate, i manje uspele ali izuzetno zanimljive filmove koji zapravo tek sada bivaju adekvatno rehabilitovani, podvlaceci Wilderovu rediteljsku raznovrsnost.

* * * 1/2 / * * * *

Saturday, September 2, 2006

LES CHEVALIERS DU CIEL/UNITED 93

Večeras sam sa ortakom cruiseovao po bioskopima i odradili smo jet double bill.

Prvo smo kao pravi suckeri odgledali film o radosti letenja LES CHEVALIERS DU CIEL Gerarda Piresa. To je ekranizacija Uderzovog stripa i neka vrsta zakasnelog francuskog rip-offa TOP GUNa.

Kad smo već kod rip-offova TOP GUNa, kao klinac, negde oko 1990/ 1991 sam gledao japanski rip-off TOP GUNa, u kome doduše Japanci teraju F-15 umesto F-14 ali je plot bio potpuno identičan sa sve poginulim ocem. To je bio neki japanski mejdžor film ali se ne sećam kako se zvao... Zna li neko o kom filmu govorim?

U svakom slučaju Gerard Pires ima dara da slika vozila u pokretu što je evidentno savladao još dok je radio fabričke filmove za francuske proizvođače automobila.

Najbolji film mu ostaje, besprizorni chase flick RIDERS sa Stephen Dorffom i Nataschom Henstridge.

U CHEVALIERS isporučuje sjajne scene letenja i vazdušnih borbi, koje je inače snimao sa pravim avionima i minimumom specijalnih efekata, međutim scenario i glumačka podela su ispod svakog nivoa. Da je bar jedna od te dve mane popravljena, CHEVALIERS je mogao da dobaci do nivoa legitimnog repertoarskog ugođaja. Ovako sam na kraju ostao da uživam samo ja i to isključivo u letačkim scenama, i ne mogu ga nikome preporučiti osim totalnim buffovima za avijatičarske flickove.

U svakom slučaju, ovaj film je ispuštena prilika da se pruži ugođaj tržištu koje odavno ne dobija adrenalinske avio flickove.

Francuzi imaju i dalje tu neku žanrovsku kulturu koju je nekad Holivud gajio da naprosto isporučuju filmove koji se oslanjaju na neke dokazane kanone. Šteta što ih ne prave malo bolje. To jest šteta što u njima ne poprave delove po kojima bi francuski film tobože trebalo da je poznat jer Pires zaista dobro barata tehnikom.

Inače, kuriozitet fima je da se u nekoj pustinji, kao članovi nekog nedefinisanog arabofilskog terorističkog task forcea čuju osobe koje govore na srpskom.

* * / * * * *

UNITED 93 Paula Greengrassa je već ozbiljnija kinematografija.

OK, neću biti licemer, da ga je režirao neko ko nije prethodno snimio THE BOURNE SUPREMACY verovatno bih imao više primedbi, međutim, zbog Greengrassa sam imao strpljenja za ovaj distanciran i vrlo dosledno realističan prikaz 11. septembra iz vizure komande NORADa, nekoliko kontrola leta i samih putnika u avionu na letu 93.

Pre svega, Greengrass uspeva da u svom prikazu situacija koje su se zbivale bude dosledno realističan bez ikakvih iskliznuća van tog realističkog koloseka. Nema sentimentalnosti, ni najpotresnije scene nisu zašećerene već eventualna osećanja proističu iz same radnje.

ja lično nisam imao nikakvu čisto filmsku empatiju prema likovima čak ni kad se opraštaju od svojih porodica koje obaveštavaju da su u otetom avionu. Jedino što sam imao u glavi to je šta bih ja eventualno uradio u toj situaciji. da li bih zvao? Kako bih reagovao?

To je negde pravi utisak za jedan levičarski film, zar ne?

Drugo, arapske teroriste pokazuje kao ljude koji nisu filmski negativci, štaviše imaju svoju vrlo jasnu misiju, svoje dileme i svoje probleme. Oni nisu negativci. Oni su tu došli da ukucaju avion u Belu Kuću, putnici su ih sprečili. To je to.

Kada narod brutalno navali na njih, briše se ta granica između junaka jer brutalnost pršti na sve strane i negde se sukob svodi na tragičan susret dva pogleda na svet.

Međutim, film nije navijački niti uopšte ulazi u politička pitanja koja su dovela do 11. septembra. To je film o drami koju su doživeli ljudi 11. septembra i to i građani, i aviosaobraćajni profesionalci i teroristi. To je priča o drami 11. septembra i kada bi nam arapski junaci bili išta bliži kulturološki, lako bi se i za njih moglo navijati. zaista ne vidim problem zašto se ovaj film ne bi pokazao u Avganistanu, recimo.

Međutim, UNITED 93 je po metodologiji pre svega ozbiljna BBC drama, u najboljem duhu politički angažovanog engleskog filma, s tim što obrađuje američku temu. Štaviše, i producent je Working Title Films pa se može reći da je ovo zapravo pravi engleski film na američku temu.

Greengrass ima dovoljno energije da jedan susštinski televizijski sadržaj, po svim kapacitetima nabaci na ekran, i ovo je film kakav bi recimo savršeno pasovao na Autorskom festivalu POGLED U SVET.

E sad, šta je to što bih eventualno prebacio reditelju koji nije radio THE BOURNE SUPREMACY? Pa, verovatno to što je mogao da se više vizuelno razmahne pre svega u smislu prikaza više događaja koji su se simultano dešavali, drugih otmica, da možda napravi još neku rekonstrukciju.

Međutim, ma koliko bilo frustrirajuće to što o ključnim događajima samo čujemo informacije, jer smo ih mi u Srbiji baš videli udirektnom prenosu, evidentnmo je da Greengrass snima film o ljudima koji čuju o događaju i iz toga proističe drama.

S druge strane, 11. septembar je vrlo detaljno vizuelno obrađen, maltene nema kutka u koji se na ovaj ili onaj način nije zavirilo i filmovi o tom događaju možda malo treba da prikriju stvari, da ih iskažu naneki drugi način.

Film nimalo nije patetičan, nimalo nije eksploatacija nesreće i završava se sa dosta ukusnim natpisima.

Treba ga pogledati.

* * * / * * * *