Wednesday, April 25, 2018

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN Johna Krasinskog je film za koji je poraslo interesovanje posle izlaska njegovog trećeg rediteljskog ostvarenja A QUIET PLACE. Kada sam gleda ovaj film pre sedam-osam godina, nisam ni slutio da bi Krasinski mogao snimiti nešto poput A QUIET PLACE. Naime, BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN je ekranizacija romana Davida Foster Wallacea i u njoj Krasinski pokazuje da ima dara utoliko što je napravio scenarističku adaptaciju romana sam, i stvorio je predložak koji je interesantan, premda ne mogu reći da je sasvim uspešan. Naime, poslužio se apsolutno svakim astrukturalnim trikom kog je mogao da se doseti ne bi li izbacio tekst u prvi plan. Tako ovaj scenario kombinuje alenmente post-dramskog pozorišnog komada, i sofisticirane indie melodrame smeštene na kampus, ali se pritom ne uzdržava ni od snažnih emocionalnih efekata koje donose monolozi kao podloga za glumačku bravuru (od kojih ključni Krasinski ostavlja za sebe). Otud, nema nikakve sumnje da se u pogledu pisanja ove adaptacije mnogo razmišljalo, i ovo je film koji je sasvim sigurno konceptualizovan i promišljan, ali nažalost efekat je izostao. Unutar scenarija ima lepih rešenja u pogledu načina kako se da se vizuelno primene trikovi ako bi se očuvao tekst i ekranizovao monolog, međutim, ceo film je u suštini suviše konvencionalan u postupku rada sa glumcima pa i fakturi slike i ritmu da bi izdržao takvu post-dramsku strukturu teksta.

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN uprkos tome što više puta pominjem post-dramski teatar nije teatralan, ovo definitivno jeste film, ali njegov efekat je krajnje upitan. No, kao pokušaj BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN je respektabilan zahvat, i namera je verovatno da se snimi CARNAL KNOWLEDGE za Generaciju Y. U tome se nije uspelo ali ko god se poduhvati gledanja ovog filma neće moći da kaže da ovako nešto sreće svaki dan.

* * / * * * *

Monday, April 23, 2018

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ s pravom važi za najbolji film o sovjetskom angažmanu u Avganistanu. Reditelj Vladimir Bortko, inače važi za tvrdog komunistu, još 1988. godine je bio u poseti Kandaharu i Kabulu da prikuplja građu za film a snimao ga je za izlazak 1991. godine. Još pamtim plakate u Kanu kojima je na marketu promovisan ovaj film, na njima je bio Michele Placido, velika italijanska zvezda ispred nekog pejzaža u kome lete sovjetski helikopteri i sve to je ličilo više na neki B-film snimljen tokom kolapsa SSSRa nego punokrvni sovjetski ratni film koji je Bortko snimio.

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ snimljen je uz nesebično pomoć Crvene armije i donosi jednu od najimpresivnijih scena helikopterskog desanta, ako ne po samoj akciji a ono po broju helikoptera koji se vide u kadru. To još više važi za završnu scenu povlačenja u kojoj desetine Hindova i Mi-8 lete prema SSSRu. Tadžikistanske lokacije su vrlo ubedljive i zanimljive, a vojni savetnici su uradili izvanredan posao. Naravno, iz današnje vizure zabavno i ironično zvuče toponimi poput vazdušne baze u Bagramu koju prevashodno poznajemo kao američko uzletište, ali isto tako ima i nekih tipično “avganistanskih” detalja, recimo neprekidno izbacivanje IC mamaca iz aviona i helikoptera na malim visinama.

Bortko je u tehničko-vojnom smislu radio puno na autentičnosti, s tim što sama priča, naročito u završnici dobija potrebu da iskorači iz realizma u znakovitost pa tu onda malo i potrebe za ubedljivošću padaju pred potrebom za umet ičkim dojmom.

Osnovna tema filma jeste izolovana zajednica jedne sovjetkse padobranske jedinice u Avganistanu koja je svesna da je izgubila rat ali je ostalo da administrira stanje na terenu pred povlačenje. Njihov položaj je apsurdan, cilj im je da obezbede primirje s lokalnim ratnicima ne bi li obezbedili mirno povlačenje snaga a opet moraju da se brane i da reaguju na ptencijalne pretnje. Bortko vrlo jasno prikazuje konfuziju ruskih snaga, zaglavjenih u ratu čiji smisao nije dostupan vojnicima, u okolnostima u kojima ne mogu da pouzdano identifikuju ko im je zapravo neprijatelj.

Međutim, još je zanimliviji sloj izuzetno ubedljivo uhvaćeno stanje samog SSSRa o čijoj hipokriziji i dramatičnim promenama iz perioda Perestrojke saznaju od vojnika koji dolaze na teren iz Otadžbine, i pitaju se imaju li gde da se vrate.

To je zapravo najzanimljiviji aspekt ovog filma, a Bortko se ne štedi u prikazivanju korozivnosti sveta sovjetske vojske koja pravi ekskurzije u avganistanke gradove da bi kupovala elektronske uređaje, sa posebnim akcentom na vrhunski statusni simbol video rekorder!

Bortko se dotiče usput i nekih detalja kao što su karakteristični rituali maltretiranja u sovjetskoj armiji kao i rasprostranjena narkomanija koja je nastupila kada su se vojnici našli u blizini najboljih opijata na svetu. Uprkos tome što je u nekoliko navrata na ivici da previše “raširi” tkvibo koje secira, Bortko ipak uspeva da ostane u prihvatljivim okvirima digresivnosti za jedan evropski film.

Sovjeti nisu izbegavali da uzmu zapadne glumce u svojim skupim ekranizacijama literarne klasike, pa i ratnih događaja, setimo se Bondarčukovih podela ili Powers Boothea u Ozerovljevom STALJINGRADU. Dakle, Michele Placido je ovde euro-začin u sovjetskoj priči, i on zaista ispunjava sva očekivanja. Zaista je izuzetno harizmatičan u ulozi majora Badure, svojevrsnog antiheroja koji je sklon kršenju pravila, ali je ipak heroj koji zapravo odavno ni ne prepoznaje život u SSSRu kom treba dase vrati. Placido se sjjno uklopio u ostatak vrlo živopisne ruske podele i izvanredno je ispunio sve zadatke.

Scena napada na cisterne podsetila me je snažno na sličnu situaciju u filmu SAND CASTLE Ricarda Coimbre, ne bi me čudilo da je Coimbra imao priliku da gleda ovaj film, iako je njegova priča smeštena u Itak a ne u Avganistan. Botko nije neki izuzetak akcioni reditelj per se, ali gradi ubedljive i zanimljive prizore u ovim scenama.

Ipak, ovo je mnogo više jedna opšta vivisekcija izgubljenog rata nego klasičan combat movie, mada borbe ima. Ako imamo u vidu da je SSSR dve godine pre izlaska ovog filma povukao poslednjeg vojnika iz Avganistana možemo reći da su se u rekordnom vremenu suočili sa ovom temom i u pogledu svjih zabluda, ali i kršenja ratnog prava. 

Na kraju, reklo bi se da je ovaj film nekako prošao mimo javnosti i da u vreme izlaska pa sve do danas nije stekao adekvatnu reputaciju a zaslužio je.

* * * / * * * *

Sunday, April 22, 2018

Пешаварский вальс

Пешаварский вальс Timura Bekmambetova i Genadija Kajumova je ratni film inspirisan slučajem opsade Tvrđave Bedaber u kojoj su Pakistanci, mudžahedini i strani savetnici držali sovjetske zarobljenike. Jedne noći su se Sovjeti pobunili u saradnji sa lojalnim Avganistancima i preuzeli bazu. Pošto nisu mogli da je napuste i efikasno pobegnu, pokušali su da privuku pažnju svetske javnosti. Pakistanci su se prvo uzdržavali da ih satru jer je u Bedaberu bio ogroman magacin municije. Ipak, na kraju su to učinili, rezultat je bio više godišnji konflikt srednjeg intenzioteta između SSSR i Pakistana.

Bekmambetov i Kajumov su snimili prvu ekranizaciju ovog događaja, ali se ni ovaj film ne može  smatrati verodostojnim prikazom događaja kao ni ovogodišnja ruska serija. Ipak, film je specifičan zbog toga što nije tipična pravolinijska ratna priča kao što je serija već prikazuje mešavinu akcionog filma i polemičke, egzuistencijalističke melodrame. Snimljen je tokom raspada SSSRa pa ima i par zapadnih likova koji treba da internacionalizuju temu, kao novinari i svedoci dešavanja. Rezultat svih tih zahvata je konfuzan ali hipnotičan u svojoj estetizaciji. Ne bi se posle ovog filma ni naslutio dalji razvoj Bekmambetovljeve karijere izuzev što je od prvog kadra pokazivao sklonost ka izvozu na Zapad.

* * / * * * *

Saturday, April 21, 2018

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je dokumentarni film Fernande Pessoe koji spada u red onih modernih dokumentaraca u kojima autori žele da se odmaknu od estetike “školskog programa”. Ideja im je da prave neke visokoestetizovane celine od dokumentarnog materijala i na tom putu vrlo često završavaju sa celinama iz kojih ništa ne može da se nauči i sazna.

Naravno, kao što ni igrani film čovek ne mora nužno da razume, niti da mu bude eprijatan, uzbudljiv ili na bilo kom nivou zanimljiv, tako ni dokumentarni film ne mora da bude “sistematičan” i “poučan”. Međutim, šta ako imamo ovakav slučaj u kome ima potencijala za “poučan” film ali ga mi nismo dobili?

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je priča o brazilskim seks komedijama koje su tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih nastajale u periodu vojne diktature. Vojna diktatura je dopuštala ove filmove jer je smatrala da nisu politički provokativni a publika ih je volela jer je jedino u njima imala priliku da vidi seks pošto je pornografija bila nedsotupna.

Sve je to lepo ali priču o pornochanchadama sam znao zahvaljujući svojim interesovanjima dočim je Fernande Pessoa uzela ovu zanimljivu temu i napravila sledeće - montirala je scene iz pornochanchada (premda za neke filmove nisam siguran da su deo ovog pravca) i pokušala da kroz montažu različitih situacija i dijaloga nekako ispriča iztoriju Brazila u tom periodu. Međutim, u tome nije uspela čak ni u najgrubljoj formi. Da, naravno, jasno je da neke od tih scena, naročito kad se izvuku iz konteksta i premeste u neki drugi govore o nekim temama kao što su ekonomski napredak, diktatura, ansilje, rasizam, socijalne razlike i sl. Ali, ništa od tih stvari nije isključivo brazilska stvar, naročito ne u Južnoj Americi.

Stoga i ovaj film kreće kao zabavan vic ali na kraju ne može da održi pažnju čitavih 79 minuta, a isto tako na kraju svega toga mora da se ode na Google i vidi šta je zapravo smisao svega tpga što se gledalo. E sad, moguće je da su moji zahtevi zaista “školski program” a ne moderna estetika, ali Pessoina salata od kadrova mene ne zabavlja, nije estetski moćna da  bi postojala bez nekakvog konteksta i značenja a ono izostaje,van čitljive autorkine namere.

Ovaj film nudi gledaje 79 minuta inserata iz opskurnih filmova i to je samo po sebi lepo, ali manje-više to je to. 

* * / * * * *

GHOSTLAND

Pomalo je tužno posmatrati kako se Pascal Laugier po odlasku na englesko govorno područje postepeno transformiše iz jednog vrlo provokativnog, interesantnog horor inovatora i autoreciklatora koji ne preza čak ni od infantilnih spielbergovskih detalja. U Spielbergu nema ništa loše per se, osim onoga da to on najbolje radi, a ako ne on, onda oni koji se nadovezuju na njegovu poetiku.

Ako je za utehu, GHOSTLAND je barem bolji od prethodnog Laugierovog filma na engleskom koji je bio nagli sunovrat u odnosu na MARTYRS. GHOSTLAND je kanadsko-francuska produkcija i film je smešten u Ameriku, i za početak barem dobro izgleda, vešto je režiran, kompetentno je slikan za razliku od prethodnog koji je ličio na televizijski rad. U tom pogledu, barem možemo da kažemo da se Laugier vratio u formu.

Međutim, ono što je tužno jeste da on iznova, sada već četvrti put koristi istu strukturu, pravi film koji negde na polovini ima preokret koji izmakne gledaocima i likovima tlo pod nogama i na bazi toga oneobiči dotadašnje događaje. U SAINT ANGE i MARTYRS ti događaji su međutim dotle bili zanimljivi, a GHOSTLAND je uprkos veštoj realizaciji sušsinski ne naročito zanimljiv. Naravno, to opet zavisi od “nagledanosti” onoga ko se upustio u ovaj film. Dakle, deca će se svakako dosta plašiti u ovom filmu, ali Laugier je bio reditelj koji se obraćao prekaljenim horor veteranima, i GHOSTLAND definitivno nije za njih.

“Preokret” koji se dešava u filmu nije onako fundamentalan i dramski potentan kao u ranijim filmovima. Teško je u taj preokret ulaziti bez spoilovanja priče i kritikovati ga, ali možemo reći da ovde najpre izmiče tlo pod nogama ali ne odvodi film u neku novu ravan.

Laugier je bio majstor prepakivanja pojavnosti priče, sposoban da pravi filmove o tome kako ono što vidimo nije nužno realnost, ali mora biti ni btno različito i iz toga je crpio finu dozu ironije i žanrovske invencije. Nažalost, u GHOSTLANDu toga zapravo nema.

Laugier je sam pisao scenario, pa nemamo koga drugog da krivimo za campy detalje vezane za H.P. Lovecrafta, omiljenog pisca glavne junakinje koja sanja o tome da postane horor spisateljica, premda ono što joj se na kraju dešava nema apsolutno nikakve veze sa Lovecraftom izuzev jedne deklarativne teze da ju je savladao i transformisao sam strah. Ipak, Laugierov film nažalost nije toliko “dubok” koliko bi se mi koji ga volimo nadali, i ovo je više učitavanje iz milosrđa nego istina o tom uključivanju Lovecrafta u GHOSTLAND.

Mylene Farmer u ulozi majke francuskog porekla je WTF momenat na nivou podela. Sama Mylene je u redu ali nije bilo preke potrebe da se pojavi u filmu niti da se ubacuje taj francuski element.

Ono što mi je drago jeste da se Laugier nije obrukao pred gorima od sebe kao prošli put. Ovo nije film njegovog nivoa ali u tom torture porn domenu, ovo je solidno ostvarenje. Stoga, možda je Laugier ovim filmom izgubio još malo najužeg kruga odanih fanova ali je barem ostao dovoljno atraktivan za najširu publiku.

Sa budžetom od 4,2 miliona evra i klot uzetih dva miliona u Francuskoj i nekim velikim teritorijama na kojima  tek treba da se otvori, ovo je u najavi uspešan film, i čini mi se da bi mogao stabilizovati Laugierovu situaciju. Kao komodifikacija onoga čime se Laugier bavi, ovaj film je sasvim na mestu. Ipak, stoji kao još jedan primer kako se prestižni evropski reditelji horora kada odu u Holivud ispostave kao mediokriteti po njihovim standardima.

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 20, 2018

DEATH WISH

Joe Carnahan je posle filma NARC imao otvorena sva vrata i od njega se mnogo očekivalo. Međutim, kako se našao u milosti Toma Cruisea, tako je iz nje ispao a onda se posle toga nije konsolidovao, potonuo je u besmislen mainstream, potom se uljuljkao na televiziji i korak po korak od svojevrsnog next best thinga došao je do neverwas statusa a prostor na koji je pretendovao u međuvremenu su popunili David Ayer i Gavin O'Connor (sa kojim je Carnahan radio kao scenarista na potcenjenom pandurskom filmu PRIDE AND GLORY). Daleko od toga da je Carnahan potonuo u opskurnost ili da teško živi, ali svakako je od potencijalno značajnog reditelja postao jedan ipak nevažan tip.

O tome koliko je Carnahan na klimavim nogama govori činjenica da je pisao scenario za DEATH WISH rimejk, da je trebalo da ga ržira sa Brunom Willisom i da je na kraju iz toga ispao a posao je preuzeo Eli Roth. Uprkos tome što je Carnahan i zanimljiv9iji i stučniji reditelj od Rotha, ova rokada nam je dala možda i zanimljiviji film nego što je inicijalno DEATH WISH mogao da bude.

Naime, Roth donosi dve karakteristike svog senzibiliteta u ovaj film. Prvo, donosi šmek svog horor postupka, unosi veću količinu detalja u izgradnji suspensea u akcionim scenama. Iako je DEATH WISH onako street level terenski akcioni triler, Roth mu daje zanimljivu dozu baroka kroz unošenje elemenata anticipacije neprijatnosti i krvoprolića, isto tako svemu daje malo 80s patine sa statistima neobičnih fizionomija, henchmanima koji se diferenciraju, gradi unemirujuću atmosferu tokom zločina koji izbaci Paula Kerseya iz koloseka (mada ne u meri kao kod Winnera). Drugi bitan segment Rothove nadgradnje jeste smisao za humor. DEATH WISH je vrlo smrtno ozbiljan film, ali to ne znači da nema dosta humora koji proističe iz situacije. Carnahanov scenario je na površini rutinski, formalno gledano vrlo je tropey, vrlo ukalupljen, ali Roth i sam pisac iz scene to subvertiraju na sitno, daju svemu jednu atipičnu dozu šarma, humora i samim tim osvežavaju mnoge okoštale postavke.

Dakle, Rothod doprinos su horor i humor, a Carnahan je tu da postavi robusnu i pouzdanu mašineriju revenge trilera uz naravno više apdejta koje nosi novo doba kao što su recimo upliv socijalnih mreža, mobilne telefonije itd. U određenom smislu, DEATH WISH rimejk deluje malo laboratorijski jer prosto želi da se "pokaže" kako je apdejtovao sve elemente i prilagodio ih novom vremenu. Međutim, ono što nije apdejtovao jeste odnos prema nitkovima, odnosno prema ideji da se čovek na kraju mora braniti sam. Ono što DEATH WISH uzima u obzir jeste promena kulturnog modela u kome javnost neblagonaklono reaguje na uzimanje zakona u svoje ruke, ali za razliku od socijalnih mreža i mobilnih telefona, tu liniju razmišljanja ne uspeva da utka u svoj diskurs. Čak naprotiv, DEATH WISH rimejk ostaje starovremski antiliberalan i desni u odnosu na ono što su savremeni pogledi na temu da se to može čitati i kao element parodije, a ne sumnjam da je Roth tako i mislio da to plasira. S druge strane, verujem da će oni koji dele taj pogled na svet ili cene umetnost koji imaju takav pogled na svet u svemu tome umeti da uživaju.

Nisam preveliki fan Winnerovog DEATH WISH serijala, izuzev trećeg dela, iako jesam fan Michaela Winnera, tako da je meni Rothov film vrlo lako prevazišao Bronsonove izvornike. Fanovima Bronsona naravno to neće biti utisak, jednim delom zbog predrasude da je original nužno superiorniji od rimejku, delom zato što ni Rothov DEATH WISH nije savršen film našeg doba. Međutim, što se mene tiče, ovaj film zaslužuje pohvale, u najmanju ruku jer je prijatno iznenadio. 

Prevod originalnog DEATH WISHa kod nas glasio je PAUL KERSEY NE PRAŠTA- Rimejk je preveden kao POSLEDNJA ŽELJA što je probudilo bojazan da možda ovog puta prašta. No nema razloga za strah. Ni u rimejku, Paul Kersey ne prašta.

* * * / * * * *

Thursday, April 19, 2018

RED CHAPEL

RED CHAPEL Madsa Buggera je imao nekoliko formi u kojima je prezentiran. Bio je i mini-serija i jednoipočasovni dugometražni dokumentarni film i konačno jednočasovnu televizijsku verziju. Upravo tu verziju sam gledao i sada govorim o tom BBCjevom Storyville cutu.

Buggerov film je intrigantan i kontrakdiktoran, ciničan i bizaran i samim tim je zanimljiv. Ono što je u njemu karaketristično jeste da je jako teško do jasnih zajključaka o tome šta je autor želeo da kaže. On je otišao u Severnu Koreju sa dvojicom danskih komičara korejskog porekla. Jedan od njih Jacob Nossell pati od paralize i njegov odlazak je takođe kontroverzan jer se Severna Koreja optužuje za segregaciju invalida.

Danci se dosta "slobodno", da ne kažem bezobrazno ponašaju sa svojim domaćinima a ovi očajnički pokušavaju da nekako adaptiraju njihov apsurdistički humoristički šou.

Zanimljivo je da RED CHAPEL ima sličnu temu kao LIBERATION DAY, u oba slučaju je reditelj glavni mozak koji stoji iza odlaska u Severnu Koreju ali je RED CHAPEL prikazao putnike u Pjongjang kao bizarno drske. Međutim, ta dva filma se bez ikakve sumnje moraju posmatraju kao diptih, to je praktično neumitno. I u tom pogledu LIBERATION DAY je dosta konkretniji i zanimljiviji u stavu. RED CHAPEL je s druge strane intenzivniji, pa i napetiji zbog zbilja suludih gestova koje su nestašni Danci pravili.

Voiceover Madsa Buggera je toliko prozapadni u prikazu Severne Koreje da to deluje kao parodija. Nisam siguran da jeste. A opet i njegovo ponašanje u Pjongjangu je cinično i bizarno, dakle ovaj film je svakako sve sem mejnstrim u prikazu bilo čega. zato ga vredi i videti.

* * * / * * * *