Saturday, August 19, 2017

BASKAVIGIN

BASKAVIGIN je dokumentarni film sa igranim rekonstrukcijama o zanimljivom događaju koji se zbio 1615. godine kada su baskijski kitolovci provesli sezonu lova na islandskoj obali, da bi potom upali u konflikt sa meštanima i završili masakrirani.

Sam slučaj je neobičan, naročito jer ni Islanđane ni Baske ne zamišljamo kao narode koji su bili u intenzivnom kontaktu a nekmoli u sukobu. Sam film međutim, nudi čudi spoj talking heads postupka sa iznanđujuće ambicioznim ali ipak šupljim igranim ilustracijama. 

BASKAVIGIN je nažalost prevashodno televizijski materijal koji govori o zanimljivom ali suštinski ne preterano značajnom istorijskom događaju koji u sebi nema čak ni mnogo bizarnog. Stoga nisam siguran koliko ovakav film može da crossoveruje van Španije i Skandinavije.

* * / * * * *

BABY DRIVER

BABY DRIVER Edgara Wrighta je filmčina za koju je izuzetno važno što je doživela izuzetan uspeh na blagajnama. U sezoni koja je konačno donela propast velikih franšiza, beskrajnih nastavaka, filmskih univerzuma i sl. Wrightov film se ispostavio kao veliko iznenađenje, hit koji niko nije anticipirao, ali pre svega film koji ima krajnje osobenu poetiku i nikako se ne može ubrojati u mejnstrim.

Naime, BABY DRIVER ima kontakt sa mejnstrimom isto koliko i Refnov DRIVE. Oba komentarišu neke žanrovske obrasce koji su u nekom trenutku bili deo glavnog toka ili okosnica repertoara, oba svemu tome daju autorski pečat koji se ogleda ne samo u intervencijama unutar sadržaja i forme već i u određenim odstupanjima od pravila. Naravno, na zanatskom nivou, Wright je daleko veštiji reditelj od Refna pa je njegov film samim tim i barvurozniji i spektakulraniji, premda proporcionalno zahtevima priče nije nužno skuplji.

U oba slučaja, ima posla sa jednom studijom Amerikane, američke svakodnevice prelomljene kroz vizuru američkog filmskog žanra ali i američkog imaginarijuma par excellence, a to je "film velike pljačke" dat iz vizure vozača. Wright je britanac i snimio je već jedan u Americi, nije Danac kao Refn, ali BABY DRIVER ima senzibilitet evropskog reditelja koji nudi svoju viziju Amerike.

Razlika između Refna i Wrighta u tom uobličavanju svoje vizije Amerike kao lokacije, kulture pa i njene kinematografske slike je u tome što Wright zahvaljujući svomradu u Holivudu nema fascinaciju glumcima, ne okuplja zvezde raznih profila i godišta već upečatljivim igračima okružuje Ansela Elgorta, maltene svoje otkriće u glavnoj ulozi. Dakle, Wright gaji svoju ikonu za razliku od Refna koji je u Goslingu već imao brendiran repro-materijal.

U određenom smislu, BABY DRIVER bi se mogao smatrati sublimacijom svega onoga čime se bavio Walter Hill u jednom filmu, sa tim paradoksom što se sam Hill nikada nije bavio sublimacijom svega što je radio, i što pojedine stvari Wright bolje radi nego što ih je Hill radio a to je pre svega pitanje integracije rokenrola i visokooktanske bioskopske akcije. Međutim, sve ostalo je tu, taj junak koji je na čudnoj ničijoj zemlji između noira i vesterna, u prostoru koji je definisan vanvremenskom Amerikanom, okružen arhetipskim odmetnicima, gubitnicima i zločincima.

Kada film krene jasno je da Wright želi da kontroliše i koreografiše sve kao mjuzikl, i od toga odstupa samo u nekolikim dramskim scenama što ne smeta mnogo ali moglo se i to uraditi na taj način. Međutim, izuzev tih par scena koje je wright prepustio glumcima, film je maestralan u svemu onome kada su njihova tela pod njegovom apsolutnom kontrolom i kada sve što se radi i govori dobija jednu vrstu muzičke dimenzije.

Akcija je uzbudljiva, odlonjena na praktično izvedene akrobacije i u pojedinim deonicama vrlo krvava što iznenađuje ne samo na prijatan već i na visceralan način, odnosno dolazi niotkuda i pojačava efekat onoga što junaci rade jedni drugima.

BABY DRIVER je comeback Edgara Wrighta. Uprkos tome što možemo reći da je ostao unutar svog kanona, dakle i dalje se bavi reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz vlasiti ključ, od čega je na neki način odstupio jedino u SCOTT PILGRIMu, mada i u njemu možemo prepoznati razne uspostavljene elemente i Hillov STREETS OF FIRE, ovde on vrši lični a ne širi kulturalni proces. Naime, mimo PILGRIMa, Wright se bavio reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz britanski milje u kome ih je dekonstruisao, parodirao i ponovo sklapao. Ovde on donosi svoje poetiku na lice mesta, na gostujući teren, u američki film namenjen Amerikancima i sa ozbiljnim plasmanom na američkom tržištu i postiže odličan rezultat.

BABY DRIVER ima neobično jak "inostrani" pečat koji nije svojstven britanskim rediteljima u Holivudu. Objašnjenje je izgleda u tome što je sam Wright inspirisan američkim rediteljima koji su danas bitniji u Evropi nego u Americi.

* * * 1/2 / * * * *

Wednesday, August 16, 2017

MY COUSIN RACHEL

MY COUSIN RACHEL, adaptacija Daphne Du Maurier iz pera i u režiji Rogera Michella, kvalifikuje se za možda i najsabiji rad u opusu ovog reditelja. Naprosto, čini se da je Michell iako velemajstor jednog konzervativnog, akademskog stila, tradicionalno poznat po tome šti ume da izvuče maksimum iz glumaca i priče, čak i u limitiranim žanrovskim formama, ovog puta ne uspeva da obogati literarni predložak često ekranizovane spisateljice.

Naprosto, rekao bih da Michell nije uspeo da napravi atmosferu u svojoj ekranizaciji i da ju je sveo na ređanje događaje u dosta jakom tempu ali potpuno lišeno dinamike u svakom pogledu, i rediteljski i glumački.

Rezultat je jedan film koji nimalo “ne liči” na Michella, a naročito ne na njegovu jasnu viziju i preciznost u obradi priče i likova. Ovog puta, Michell kao da nema šta da kaže i kao da nema ideju kako usmeriti likove. Film nije dosadan ali je jako ravan, mlak, a osnovni odnosi na kojima se priča bazira deluju apsolutno neuverljivo i potrošeno u mnogo boljim izdanjima.

Šteta. 

* * / * * * *

Sunday, August 13, 2017

ARMED RESPONSE

ARMED RESPONSE Johna Stockwella je DTV rad sa Wesley Snipesom u glavnoj ulozi čija uvodna scena pokazuje da je na delu reditelj koji zna šta radi i da u pogledu talenta i iza i ispred kamere, možemo dobiti jedan natprosečan DTV ugođaj. Nažalost, kasnije film implodira iz prostog razloga što za početak žanrovski ne zna šta želi da bude, da li horor ili nešto kao PREDATOR, derivat akcionog filma u kome se tipski junaci bore sa pretnjom iz domena strave i užasa, ili sve treba da bude neki akcioni tehno triler.

Na kraju film zapravo ne biva ništa od toga, a što je najgore, u tom lutanju u potrazi za vlastitim žanrom ne gomila motive, već naprostiv izbegava da se izjasni i na kraju je u pogledu nekih žanrovskih nadražaja, da ne kažem exploitation elemenata, prilično prazan.

Stockwell i ekipa su evidentno nešto želeli da postignu ovim filmom i nešto da kažu. O tome svedoče atipični ljudi u podeli poput Anne Heche na koju nismo navikli u ovakvoj produkciji, kao i ozbiljni pokušaji da se objasni šta je traumatsko jezgro iz krog proističe strava koja sustiže likove. Nažalost, film je potpuno zakazao u onom žanrovskom domenu koji bi trebalo da razradi tu stravu i napetost.

Ipak, kao pokušaj upmarket DTVa, ARMED RESPONSE ima određeni šmek koji treba ceniti.

* * / * * * *

Friday, August 11, 2017

YELLING TO THE SKY

YELLING TO THE SKY Victorie Mahoney je zanimljivo snimljen ali nažalost konfuzan indie film o afroameričkoj devojčici koja odrasta u siromašnom i opasnom kraju. Zoe Kravitz je izuzetna u glavnoj uloci, i Victoria Mahoney se trudi da izbegne klišee u prikazivanju tog miljea. Međutim, ono što je uneto izvan klišea nažalost slabije je od mnogih stvari koje su bazirane na klišeima. Teskoba života u kući glavne junakinje deluje usiljeno i potpuno artificijelno kao i mnogi konflikti koje izaziva ili trpi.

Pored glume, na strani ovog filma je fotografija Reed Morano koja je postala izuzetno poznata ove godine zahvaljujući seriji HANDMAID’S TALE. 

* * / * * * *

Wednesday, August 9, 2017

Время первых

Время первых Dmitrija Kiseljeva je ekranizacija sovjetske misije tokom koje je Leonov uradio prvi spacewalk. Tehnički gledano, ovaj film uvodi ruski film u doba GRAVITYja, i tehnika je iskorišćena da se prikaže realistična slika jedne svemirske misije iz šezdesetih. U tehničkom pogledu, ovaj film nije loš, mada svakako nije na nivou GRAVITYja i LIFEa, jednim delom zato što u sebi nosi ograničenja istinite priče.

U određenom smislu, Rusi još uvek nisu snimili sovjetski RIGHT STUFF, ali po samom karakteru misije, ovo je zapravo sovjetski APOLLO 13. I u osnovi, kao takav funkcioniše pristojno ali ipak ne dobacuje do Howardovog klasika.

Problem ostaje krutost u prikazu života na Zemlji, gde se autori trude da prikažu autentične okolnosti, birokrate koje naređuju inženjerima, zatim hrabre pilote koji svesno rizikuju živote u nepripremljenim letelicama, napetost u kući i u kontrolnoj sobi. I sve to deluje u redu, ali definitivno nikada ne postaje dovoljno vibrantno.

Otud je film nešto bolji u prikazu samih okolnosti misije, leta i komplikovane evakuacije i tu Kiseljev uspeva da izgradi malo atmosfere survival trilera i da u svemu tome bez sumnje isplasira neke dobro poznate klišee na ubedljiv način.

Štaviše, u tom segmentu postaje zanimljiv čak i onima koji su do kraja upoznati sa okolnostima Leonovljeve misije.

Film je producirao Timur Bekmambetov, i u domenu ruskih komemorativnih filmova, ovaj spada među solidnija ostvarenja. Svakako da treba da ga pogledaju svi one koje zanima tema putovanja u svemit. Kiseljev je sarađivao sa Bekmambetovim na nekoliko projekata ali nažalost do sada nije pokazao da raspolaže veštinom da snimi film koji bi mogao napraviti crossover izvan okvira manje uspelih parafraza američkih filmova. Otud je kapacitet ovog filma da crossoveruje van okvira zainteresovanih space buffova van Rusije minimalan. 

* * 1/2 / * * * *

LOST IN THE SUN

LOST IN THE SUN Treya Nelsona je jedan od onih teksaških indie neo vesterna u kojima savremeni odmetnici proživljavaju svoje fatalističke doživljaje. Neki od njih kao što je HELL OR HIGH WATER dožive veliki uspeh, neki potonu u opskurnost indie ponude i B-filma. Ovoj drugoj grupi pripada LOST IN THE SUN, po mom uverenju potpuno nezasluženo.

Za razliku od zašećerenih motivacija glavnih junaka koji pljačkaju banku u HELL OR HIGH WATER, LOST IN THE SUN nudi ipak gorču dozu saharina. Film govori o prevarantu, lutalici, sitnom lopovu koji na sahrani jedne mlade majke kupi dečaka da ga preveze do bake i dede. Njihov odnos je naravno gledaocima jasan, iako njegova priroda do kraja filma ostaje neizgovorena, a ono što je rezultat je fina parafraza Eastwoodovog PERFECT WORLDa u kome Josh Duhamel izvanredno igra glavnog junaka a dečak Josh Wiggins mu izuzetno sparinguje.

Nelsonov film je jedostavan, fokusiran na karaktere, elegičan i nepretenciozan sa vrlo artikulisanim vizuelnim konceptom i dobrom upotrebom Amerikane koja je toliko vanvremenska da film deluje čak i temporalno izmešteno u neko stanje Amerikane koje večno traje. 

Duhamel i Wiggins su dorasli da iznesu stvar i verujem da LOST IN THE SUN nema čega da se stidi u poređenju sa filmovima ovog profila. Kako je Amerikana vanvremenska, verujem da vreme radi za njega...

* * * / * * * *