Friday, September 22, 2017

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE

KINGSMAN: THE GOLDEN CIRCLE je nepravedno izgažen od strane kritike, mada sad gledam prosečne ocene ni prvi film nije baš naišao na milost ali je stekao kultni status i danas se svi ponašaju kao da su ga voleli. Očigledno je da kada neka franšiza uspe da ponavlja nivo koji je dostigla u prvom filmu, postoje dva puta, jedan je da to bude priznat i prepoznato, a drugi je da bude najednom osporeno i tretirano na drugačiji način nego prvi put. Nota bene, THE GOLDEN CIRCLE jeste kojih petnaetsak minuta duži od prvog dela ali to je zapravo jedina krupna razlika. Sve postalo je manje-više isto, sa tom razlikom što priča o Kingsmanima nije nova, i što je ovoga puta prisutno par likova koji nisu na nivou prvog filma, ali su to tek bitni sporedni likovi - glavni su i dalje odlični i prolaze kroz jasnu transformaciju.

THE GOLDEN CIRCLE počinje borbom u kojoj Vaughn omažira FROM RUSSIA WITH LOVE koristeći cipelu iz koje izlazi bodež, a potom se odlazi u Kentucky, mesto gde se nalazi Fort Knox i odvija Bowfinger. Potom imamo spektakularnu situaciju na žičari u Italiji gde se dotičemo HER MAJESTY'S SECRET SERVICEa a na kraju imamo i dva direktna klimoglava tom filmu. Naime, imamo Eggsyjevu svadbu koja USPE i imamo sugestiju da bi Channing Tatum mogao postati novi Kingsman. Koncept sukcesije agenta Vaughn tumači po jednoj od teorija o Bondu, a to je da zvanje 007 prelazi sa čoveka na čoveka i da se menja čovek a ne glumac, odnosno da drugi ljudi preuzimaju identitet. Tako u THE GOLDEN CIRCLE Eggsy postaje Galahad kad se pomisli da je Harry mrtav.

Harryjev povratak iz mrtvih je bizaran i drmataurški nepotreban jer nažalost Eggsy zapravo od njega nema više šta da nauči. Međutim, sam način na koji se vratio je stripovski, potpuno je outrageous, i sam po sebi ima niz vrlo zanimljivih dramaturških funkcija. Prvo nudi prostor za inverziju odnosa, sada Eggsy postaje učitelj a Harry postaje učenik, i sada mlađi član porodice brine o starijem, čini mi se da zapravo samo kada krene akcija imamo problem toga što u njoj Harry zapravo nije neophodan. Otud, ako na nivou priče možemo da konstatujemo neke fundamentalne probleme to je svakako činjenica da film uvodi jednog junaka koji je pivotalan a nije dovoljno zanimljiv, to je agent Whiskey iz Statesmana, i činjenica da su Harry i Merlin kada krene akcija zapravo nedovoljno potrebni. To da je harry višak trebalo je naučiti u prvom filmu koji se u suštini i bazira oko ideje da je Harry ubijen. Međutim, čini se da Vaughn i producenti nisu bili sigurni imali KINGSMANa bez Firtha.

Otud, meni je sama tehnika kako je Harryjeva smrt retconovana vrlo dobra i dramaturgija njegovog povratka među agente je odlična, za razliku od SKYFALLa u kome je sličan zaplet ali mu ne verujemo nimalo. Problem je u tome što je KINGSMAN Eggsyjev šou u kome Harry zapravo predstavlja višak. Dok je Whiskey bitan za zaplet, ostali Statesmeni deluju kao da su uvedeni za potrebe nekih daljih filmova i ovde nisu bili neophodni, premda besmisleno je reći da Channing Tatum, Halle Berry i Jeff Bridges ikome smetaju.

Sama akcija je na visokom nivou a Vaughn sve vodi na jedan visok nivo maštovitosti i kempa. Ako je samo polazište evokacija uspomene na FROM RUSSIA i GOLDFINGER, onda je egzekucija i imaginarijum već na liniji MOONRAKERa i za to hvala Vaughnu. Sa Bondom ubijenim u pojam, ovo nam je definitivno bilo neophodno. Uvodna sekvenca je bolja od bilo čega snimljenog za Bonda ujoš od DIE ANOTHER DAY a sve ostalo je takođe vrlo maštovito i realizovano ponovo stripovski, sa dosta CGI intervencija.

Taron Egerton praktično nosi film i u tom smislu sada mu Mark Strong i Colin Firth služe kao točkići na dečjem biciklu. Međutim, Taron je već u fazi da tera Eggsyja kao BMX i realno jede ovu dvojicu za doručak.

Bilo je primedaba i na lik Julianne Moore. Meni je to moram priznati nejasno. Naime, da, njen lik je high camp ni je "realističan" kao brogrammer sa mesijanskim kompleksom i verovanjem u Gaia teoriju. Ali, kao i Gaia teorija tako i njena ucena sa ubijanjem svih narkoma na svetu spada u red onih tripova koji na filmu uverljivo nalaze simpatizere, i uprkos tome što je unekoliko slična zapletu sa ubilačkim signalom iz prvog filma, itekako ima smisla u kontekstu ovakve stripovske postavke i kudikamo bolje korespondira sa aktuelnim trenutkom od većine Bondovih negativaca. Setimo se kako je SKYFALL tragikomično želeo da se nadoveže na Assangea.

U filmu THE GOLDEN CIRCLE ponešto je moglo biti bolje, ali ovo je film koji je aposlutno na nivou prvog. Svakako da ovoga puta nemamo ubitačnu i savršeno preciznu definiciju svega onoga što ne valja u Bondu, i ta tendencija je u ovom filmu više data u formi otvorenog dijaloga. Ima ovde evokacija i nekih bondolikih filmova izvan serijala, recimo Kena Russella i filma  BILLION DOLLAR BRAIN. Konačno, ovog puta klasni sukob više nije tema, rad za Kingsmane je definitivno doveo do socijalne mobilnosti koju Eggsy nije mogao da sanja i on se neće vraćati u svoju klasu. Samim tim, THE GOLDEN CIRCLE jeste mooreovski Bond kakav nam nedostaje, od prvog do poslednjeg kadra koji je pak lazenbyjevski.

* * * / * * * *

Thursday, September 21, 2017

ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ

Pogledao sam ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ Andreja Volgina, reidtelja koji upravo sada u Srbiji sa Milošem Bikovićem snima filma o dolasku ruskih padobranaca na prištinski aerodrom 1999. godine. On je do sada snimio tri celovečernja filma a ТАНЦЫ НАСМЕРТЪ mu je najnoviji, izašao je prošlog aprila.

Reč je o vrlo zanimljivom rip-offu HUNGER GAMESa koji je sam po sebi rip-off svega i svačega, samo sa jednom uvrnutom dimenzijom koju sam poslednnji put video u spoofy filmu FP a to je da se organizuju plesna takmičenja u sklopu nekog bizarnog rituala vraćanja energije zemlji. I tokom tih dance offova junaci imaju dvoboje iz kojih samo jedan izlazi živ.

Film je već izašao na Blu Rayu u Nemačkoj koja je čini se dosta receptivno tržište u pogledu interesovanja za ruski SF a čeka ga i japanska premijera. U Rusiji nije napravio neki naročiti bioskopski uspeh. 

Volginov stil podeseća pomalo na Neveldine i Taylora samo naravno bez bizarnog nasilja. U urbanim scenama, koristi dosta quick cuttinga i ne izbegava CGI. Postapokaliptični gradski život dat je vrlo energično i Volgin ume lepo da postavi taj SF milje sa blue collar junakom u centru.

Ovog puta glavni junak je mladi pomoćnik lokalnog dilera filtera za vazduh koji posle pronevere neke količine filtera mora da se da u bekstvo i tako dolazi na niša vlasti koje ga odvode da učestvuje u ritualu vraćanja struje zemlji u kom se svi učesnici žrtvuju osim onog koji pobedi.

Tada ga zatvaraju u velikoj kuli-bunkeru koja je estetizovana u futurističkom ključu nasuprot one prljavštine i derutnosti na ulicama. Tu upoznaje svoje konkurente koji su se pojavili u takmičenju prisilno ali i dobrovoljno sa raznim agendama.

Film je duboko uronjen u pulpy premise i tu nema dileme. Ipak, element dance offa do smrti je potpuno uvrnut, a pulpy detalji su urađeni sa punim ubeđenjem. Lako mi je da zamislim zašto su autori videli ovaj film kao potencijalni franchise starter što sugeriše kraj filma u kome se glavni junaci prajmuju za dalje avanture.

U svakom slučaju kao YA derivat za mali ekran ovaj film ima šta da ponudi, kako fanovima SF pulpa tako i ciljnoj grupi, dakle tinejdžerima.

Volgin se pokazao kao vešt B-reditelj koji zna znanje i ume da se izrazi na limitiranom budžetu. Otud mislim da ovaj film koji se trenutno snima može biti zanimljiv pre svega u nekom žanrovskom domenu.

* * * / * * * *

Wednesday, September 20, 2017

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE

Pogledao sam PROMETEJ SA OTOKA VIŠEVICE Vatroslava Mimice, film snimljen po scenariju samog Mimice, Slavka Goldsteina i Krunoslava Quiena, Reč je o filmu iz 1964. o partijskom funkcioneru, bivšem partizanu i partijskom kadru koji se vraća na rodno ostrvo povodom otkrivanja spomenicima njegovim oslobodiocima i kreće da se priseća prošlosti, života u siromaštvu, rata, prve ljubavi, perioda prisilne modernizacije, prisilonog otkupa i konačno pobede modernizacije na ostrvu koja ga je ostavila praznim i sa nerešenim konfliktima na ostrvu ali i sa osećajem da je modernizacijski proces ireverzibilan.

Naravno,jasno jeda ideja o ireverzibilnosti progresa nije sasvim tačna ali verovatno to nisu znali Vatroslav Mimica i ekipa u to vreme. U vizuelnom pogledu, Tomislav Pinter i Vatroslav Mimica grade jednu zanimljivu, estetizovanu celinu i u pogledu vizuelnih prelaza dobro se povezuju sadašnje vreme i retrospekcije. U jednom trenutku praktično čitava priča filma se prebacuje u retrospekciju i tu se javlja osnovni problem a to je ispraznost onoga što je u većem delu osnovna radnja glavnog junaka kada je u srednjoj dobi.

Dakle, reklo bi se da je osnovni problem ove konstrukcije u scenarističkom a ne u vizuelnom domenu. U idejnom pogledu slaba tačka filma je svakako to što u samoj završnici donosi nešto malo nezasluženog optimizma koji deluje kao da je nametnut i naravno potpuno devalvira izgrađenu sliku elegičnog pogleda jednog revolucionara.

Mimičin film je zanimljiv, naročito po tome kako uklapa relativno akademski storytelling sa nekim tada modernim detaljima u pogledu kompozicije kadra i mizanscena. Ima tu raznih dodataka koji nisu sasvim konzistentni recimo onirično poistovećivanje glavnog junaka sa Prometejem ali ipak i ti detalji se uklapaju.

Janez Vrhovec je imao 43 godine kada je snimao ovaj film i po nekoj bazičnoj logici zapleta sasvim je odgovarao godinama junaka. Ali on sam je delovao bitno starije, kao da ima 55 godina u ovom filmu. Otud mu Dragomir Felba takođe jedan od glumaca koje mahom pamtimo u ulogama staraca i seljaka deluje kao zbilja mlađi i podređeni kolega iz rata iako su glumci isto godište. U flešbekovima, Vrhovčef lik Mata Bakule igra Slobodan Lobi Dimitrijević, takođe u optimalnim godinama starosti za taj lik.

Ikonični Vrhovec je dakle dosta rano mogao da igra bitno starije likove, i po njima će kasnije postati poznat. Dočim, mladi Lordan Zafranović se pojavljujje u efektnoj epizodi kao mladi Matov drug Niko.

PROMETEJ S OTOKA VIŠEVICE je jedan od onih filmova koji su počeli da pokazuju kako ratna generacija ljudi sa boračkim stažom više nisu tako dominantni u društvu. Ipak, neki kasniji radovi će to mnogo bolje pokazati.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, September 19, 2017

NO DATE, NO SIGNATURE

NO DATE, NO SIGNATURE Vahida Jalilvanda nagrađen je u Veneciji kao pobednik selekcije Horizonti. Reč je o još jednom vesternizovanom iranskom filmu koji zadržava ponešto etičkog karaktera njihove kinematografije u sebi ali je pogledu stila ovo u svakom pogledu zapadni film kakav bi mogao nastati u Evropi.

Inscenacija je vrlo vešta a dramaturgija filma se oslanja na scenario, ne na neke čisto filmske elemente, atmosferu i slične faktore koji su u iranskom filmu često vrlo bitni. Dakle, ovde je scenario je glavni pokretač dešavanja i vodi svoje likove iz dramatične situacije u sledeću u kojima se onda oni ispoljavaju.

Formalno, NO DATE, NO SIGNATURE je psihološka melodrama ali u sebi sadrži i neke elemente trilera. 

Film govori o vrhunskom obducentu koji jednog dana shvata da im je na posao stigao leš koji podseća na dečaka koja je upoznao kada je nedavno imao naizgled bezazlenu saobraćajnu nesreću. Iako isprva nalazi ne sugerišu da je dečak nastradao usled posledica nesreće, obducent počinje da sumnja i da gotovo samoubilački i fatalistički veruje u svoju krivicu kao i da se upoznaje sa porodicom nastradalog dečaka.

NO DATE, NO SIGNATURE solidno menja fokus sa jedne na drugu liniju zapleta i ima dobro postavljen ritam i atmosferu. Doduše, savremeni Teheran zaista više nema ništa naročito po čemu bi se razlikovao od evropskih metropola, ali Jalilvand pronalazi nešto autentičnosti, nalazeći zanimljive lokacije u ovoj priči u kojoj klasne razlike igraju značajnu ulogu.

U pogledu recepcije, NO DATE, NO SIGNATURE ima sve predispozicije da se dopadne publici nenavikloj na iranski film i bilo kakve ekstremne forme art housea a opet nije reč o francusko-iranskoj koprodukciji farhadijevskog tipa gde se u potpunosti komodifikuje iranski pristup. Ovo je jedan nov stil koji proističe i čini se potpuno spontane modernizacije filmskog izraza.

* * * / * * * *

Monday, September 18, 2017

THIS IS YOUR DEATH

Rediteljski debi Giancarla Esposita THIS IS YOUR DEATH možemo definisati kao socijalno angažovani triler koji ima bizarnu premisu i u određenom smislu referiše na naslove iz ranijih vremena kao što je NETWORK. Osnovni utisak koji ostavlja Espositov film jeste to da je želeo da bude maksimalno angažovan i to se oseća iz svake pore ovog filma. Zato povremeno likovi deluju tipski, situacije se razvijaju više radi poente nego da bi se uspostavila drama i sve u svemu THIS IS YOUR DEATH ima dosta elemenata koje ne poistovećujemo sa dobrim filmom.

Međutim, ono što se Espositu ne može osporiti jeste žar sa kojim želi da izloži svoje nezadovoljstvo životom u Americi. Osnovna tema filma je sudbina reality voditelja koji posle ubistva u finalu svoje emisije doživljava epifaniju. Istovremeno, urednici njegove televizijske mreže shvataju da smrt pred kamerama ne bi bila loša ideja. U jednom trenutku, voditelj koji želi da se socijalno angažuje počinje da veruje kako emisija u kojoj ljudi izvršavaju samoubistvo zapravo može biti nešto humano i korisno i postaje osnovni generator ludila.

U paralelnoj radnji, u kojoj glavnu ulogu igra sam Esposito, pratimo čoveka koji postepeno biva doveden do toga da se prijavi u emisiju u kojoj će se ubiti pred kamerama. To je jedna depresivna slika Amerike u kojoj sredovečni ljudi kada izgube posao ne mogu da se zaposle, u kojoj je zdravstvo skupo a krediti neotplativi. Naravno, taj deo sadrži manje bizarnosti od onog sa reality emisijom ali mu ne manjka društveno-kritičkog žara.

Esposito je okupio odličnu gumačku ekipu sa obronaka mejnstrima. Josh Duhamel je poslovično odličan u glavnoj ulozi. Famke Janssen uvek pouzdana dok se televizijske glumice Sarah Wayne Callies i Caithlin FitzGerald dobro snalaze na filmu. Međutim, uprkos tome što je Espositova režija vrlo artikulisana i “pismena” i uprkos tome što film donosi barem jednu izuzetnu scenu, nesporno je da će ovaj naslov pre svega živeti na malom ekranu.

Međutim, u ovom konkretnom slučaju, to ne samo da nije loše već je zapravo možda i pravi put da priča dopre do ciljne grupe, kako u SAD tako i van nje. Naime, ideja nekakvog bizarnog reality programa nije nova na filmu, daleko od toga, ali je jako važno naglasiti ono što je vrlo čest element njihovog nastanka a to je mesijanska umišljenost autora koji zaista misle da tu ima nečeg više od voajerizma, jednim delom jer je tako možda i bilo u dalekoj prošlosti kada se isprva koketiralo sa takvim formama. THIS IS YOUR DEATH prikazuje fazu u kojoj je reality doveden do paroksizma ali taj mesijanski kompleks i dalje opstaje. 

Nota bene, Esposito se ponaša kao da nama sve ovo nije bilo jasno i to naravno smeta onima kojima to jeste odavno jasno. Ali, čini mi se da je ovo jedan od onih filmova koji nisu toliko dobri koliko su korisni jer možda mogu zainteresovati onu publiku koja o svim tim temama nije mnogo razmišljala. I to je zapravo jedna vrlo zanimljiva ničija zemlja, populistički angažovani film koji nema čime da se naročito istakne, iako je vrlo kompetentan, ali može imati svoju ulogu na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

Thursday, September 14, 2017

ANTI MATTER

ANTI MATTER Keira Burrowsa je zanimljivo snimljen SF triler koji govori o neuspelom ekspreimentu grupe mladih oskfordskih naučnika koji su čačkali nešto oko wormoholeova. Nažalost, kada očekivano pokušaju da prebace svoju koleginicu sa mesta na mesto dešava se neka komplikacija.

I kada ta komplikacija krene nažalost ne krenu da se dešavaju naročito zanimljive stvari a isto važi i za razrešenje u kome se misterija razjasni. Prosto ANTI MATTER pokušava da bude brainy u pogledu nauke koju prikazuje a nije preterano brainy na nivou zapleta. Štaviše, zaplet deluje kao da ni nema previše veze sa onim što je premisa filma.

Ono što je naročito iritantno jeste obrada tona, jedinim delom i kroz bizarno jak akcenat Yaize Figueroe u glavnoj ulozi koja deluje kao da je generisala jezički problem koji ekipi nije bio neophodan.

ANTI MATTER je dobio jako dobre kritike ali to nažalost nije uspeo da opravda.

* 1/2 / * * * *

THE HERO

THE HERO Bretta Haleya je rutinskia melodrama o ostarelom glumcu iz vestern televizijske serije koji vodi usamljenički život, razveden i posvađan sa kćerkom i proživaljava svojevrsnu životnu renesansu u najtežem životnom trenutku, kada shvata da boluje od smrtonosne bolesti.

Haleyev film je rutinski rad koji deluje kao da je idealno skrojen za Sama Elliotta i kao da mu nudi prostor za briljantnu rolu, ali istovremeno mu nekako ta rola izmiče i ostaje rutinska kao i sam film. THE HERO je trebalo da bude njegova bitna testamentana uloga ali on to nažalost nije, ali opet nema ničeg toliko lošeg ovog filma da ga spreči u tome da se dosta emituje u popodnevnim televizijskim terminima.

Verujem da je Haley sa ovim filmom prikazanim na Sundanceu želeo ipak mnogo mnogo više. 

* * / * * * *