Wednesday, October 18, 2017

THE BABYSITTER

THE BABYSITTER Briana Duffieda bio je jedan od scenarja koji su važili za najbolje u ponudi Na kraju ga je kupio McG sa svojom firmom Wonderland, trebalo da ga snima za New Line i snimio ga za Netflix. Sada, kad je film snimljen, naravno, prvo se otvara se pitanje da li je scenario bio vredan tolikog hajpa.

Pa, i jeste i nije. Naime, ovaj scenario po svojoj strukturi spada u nešto što bi pre svega trebalo da bude zanimljivo scenaristima kao recept kako napisati scenario koji je zreo za proboj. Za početak, reč je o filmu koji se lako pitchuje, potpuno je jasno šta je u pitanju, kako treba da izgleda i na koju formulu se naslanja. Dakle, to je jedan production ready scenario, za koji je potpuno jasno koja mu je meta i koje odstojanje. Ono što je u njemu originalno jeste manipulacija određenim žanrovskim elementima kojima se daje svež, ne nužno nov predznak, kako kroz transformaciju žanrovskih tropa tako i kroz davanje jedne specifične vizure iz koje se priča sagledava.

THE BABYSITTER je bestidno geeky film, sa glavnim junakom koji je mali geek i sa pogledom na svetu koji se na to nadovezuje. Dakle, to je taj ugao gledanja koji sam pomenuo. To nije ništa nužno novo, ali Duffield u svom predlošku uzima tu geeky optiku i kroz nju transformiše optiku celog filma. U određenom smislu, on je inferiorniji od Maxa Landisa jer ovaj u potpunosti subvertira sve, dočim THE BABYSITTER odražava visok nivo “subjektivnosti” logike svog sveta u skladu sa junakom. Stoga., film kreće kao iritantno geeky ali se ubrzo ispostavi da mu je to dosledno sproveden “pogled na svet”. Iako je McGu u tonalnom pogledu reditelj kome komedija ne ide nužno od ruke, scenario je u tom pogledu dovoljno jak da se i ovaj reditelj dobro snalazi sa materijalom.

Taj geeky odnos proširuje se i na čednu seksualnost koju film tretira. Naime, seksualnost je bitan element teen slashera i poznato nam je kakve se zakonitosti prenose iz sfere penetracije u sferu klanja. U THE BABYSITTERu, film ostaje ambivalentan i čak vrlo razigran u tom domenu.

Osnovna inverzija unutar žanrovskih tropa jeste postavka likova. Naime, ovde je “topovsko meso” slashera zapravo polu-amorfna masa negativaca a onaj koji najviše ubija paradoksalno jeste geek koji je u opasnosti.  Dakle, krvi i ubistava ima i to mahom u duhovitom maniru ali i sa dosta ekspresivnom vizuelnošću i hiperkinetičnošću svojstvenom McGu.

I zbilja, pored superraspoložene glumačke podele, jedan od osnovnih aduta THE BABAYSITTERa jeste McGjeva hiperkinetičnost. Kada stvari krenu da se kreću, teško je nači hackera koji može da ih bolje pokreće od McGa koji i dalje ima dovoljno žara da svaku scenu gazi do maksimuma.

Otud na kraju THE BABYSITTER stoji kao goofy i vrlo zabavan komični slasher koji će živeti mnogo duže nego što je iko pretpostavljao. Poređenja sa nedavno izašlim Peckoverovim BETTER WATCH OUT su neumitna, i ovi filmovi su vrlo slični u polazištu ali različiti u ishodu. Naime, u oba filma bejbisterke su tema a klinci koji su čuvani uzimaju protagonizam. Međutim, BETTER WATCH OUT se oslanja na Amblin, na filmove poput GREMLINSa i vuče korene iz jedne ere kada je bilo “ozbiljnosti” u filmovima za mlade, čak i kad su oni podilazili njihovim gledalačkim hirovima. THE BABYSITTER je film koji izgleda kao da su ga snimili sami klinci, pa je u toj meri svakako “isprazniji” od BETTER WATCH OUT ali opet ima neki svoj drugačiji kvalitet koji treba poštovati. Ili bar pokušati. 

* * * / * * * *

BRAWL IN CELL BLOCK 99

BRAWL IN CELL BLOCK 99 S. Craiga Zahlera je bio svakako jedan od filmova koji su privlačili pozornost. Posle izvanredne druge sezone TRUE DETECTIVEa, ovaj film je trebalo da nastavi VinceVaughnissance. E sad, Zahler je režirao BONE TOMAHAWK, dakle potpisnik je te parade amaterizma i budalaštine, a na ovom filmu je okupio deo iste ekipe iza kamere.

Prvih osamdesetak minuta ovog dvočasovnog filma svedoče da nije bilo razloga za brigu. Naime, sve do situacije kada glavni junak dolazi u naslovni Cell Block 99, film deluje kao vrhunski Mann sniman u digitalnoj fazi, sa Vince Vaughnom koji dominira ekranom, Bakshijevom fotografijom koja vrlo efentno kombinuje indie kadriranje, limitiranu i baš zato uzbudljivu neonsku igru osvetljenja, sa hardboiled narativom u neo-exploitation maniru ali i sa Mannovskim artinessom u sebi.

Tih uvodnih sat i po su rediteljski tour de force koji su me iskreno naveli da krenem da koketiram sa etiketama remek-dela i sl. Međutim, onda film zadesi završnih četrdesetak minuta u kojima se ne desi baš BONE TOMAHAWK ali se desi nešto gotovo tehnički pogrešno. Naime, u toj deonici film uđe u jedan maltene filmofilski spoj rekonstrukcije exploitation imaginarijuma u pogledu toga da su mnogi filmovi tog usmerenja snimani na neadekvatnim lokacijama, ali i da u pogledu mizanscena trokira i pretvara se u jednu bitno manje uverljivu celinu unutar celine. I zbilja, kao što je Cell Block 99 “zatvor unutar zatvora”, tako je i deo u njemu kao “film unutar filma” čija znakovitost ostaje otvorena za interpretaciju. Da li je to iskoračivanje Vaughna iz sveta koji poznajemo zapravo nešto metaforično, da li on dolaskom u Cell Block 99 iskoračuje iz “stvarnosti” u nešto “onostrano”, to ne znam, ali film se tu definitivno kvari.

Kako rekoh “kvari”, ali i ne “pokvari” i ne uspeva da degradira previše ono iz prvih sat i po vremena. Naprosto, u toj deonici je Zahler pokušao da napravi nešto što mu nije uspelo niti je bilo pametna direkcija. Možda je bolje bilo da se fokusirao na mirno “prizemljenje” priče koju je vrlo uspešno uspeo da podigne do ozbiljnih visina.

Vince Vaughn nije nimalo nov u miljeu “mračnih” likova i priča koje su sve samo ne vesele i komične, ali BRAWL IN CELL BLOCK 99 definitivno jeste film koji nam otvara njegovu potpuno novu stranu. Uprkos rezervama prema završnoj trećini ne mogu reći da nisam nadražen prema zamisli šta će Zahler snimiti sa Melom i Vinceom u DRAGGED ACROSS CONCRETE.

Ono što je međutim zanimljivo jeste taj ceo neo-exploitation duh koji smešta BRAWL IN CELL BLOCK 99 u istu krvnu grupu sa SRPSKIM FILMOM. U oba filma imamo taj estetski zaokret negde oko polovine, s tim što je kod Spasojevića bitno bolje urađen. Zatim, u oba filma imamo Junaka sa velikim J, Porodicu sa velikim P kao Motiv sa velikim M. I naravno imamo razna izopačenja sa velikim I i Nasilje sa velikim N, urađene u ime porodice. BRAWL se pomalo još poigrava i sa Vinceovim konzervativnim imidžom, i ne znam da li mu Zahler podilazi ili se sa time šali.

Otud, optužbe da je Zahler snimio neo-exploitation Trumpove ere koji ima istu funkciju kao vigilante exploitation iz Nixonove nije sasvim bez osnova. U BRAWLu se negativci stranci i Meksikanci. Vaughn je glavni junak, pravednik sa margine koji je je grešio ali se i popravio. Film je u tom filmu politički nekorektan i prilično neosetljiv. Međutim, što zbog stanja u savremenom filmskom biznisu, što zbog nekih Zahlerovih zahvata, ovog puta sve je svedeno na art house nivo. Premijera filma bila je u Veneciji a glavni vid prikazivanja je VOD.

Elem, vratimo se na SRPSKI FILM. Kako Spasojevićev film nema čega da se stidi u poređenju sa BRAWLom, učesnikom Venecije, možemo reći da smo u savremenim žanrovskim tokovima možda najbliži pariranju upravo u tom neo-exploitation domenu.

BRAWL IN CELL BLOCK 99 je bio na putu ka savršenstvu i u tome nije uspeo. Srećom, na tom putu nije zaboravio da dobaci do dobrog filma. 

* * * / * * * *

Saturday, October 14, 2017

VAN WILDER

VAN WILDER Walta Beckera je jedan od prvih proboja Ryana Reynoldsa u komičarski mejnstrim, pod okriljem etikete NATIONAL LAMPOON'S. I ovog puta jasno je da su otkrili zvezdu koja je u mnogome prevazišla ovaj zabavan gross out pokušaj te se on danas pre identifikuje po glumcu nego glumac po njemu.

Walt Becker je snimio ovaj film u periodu kada su Braća Farrelly još uvek bili na vrhuncu i uspevali da snimaju gross out sa dodatnim slojem melodramskog ili socijalnog "smisla" a Todd Phillips je u ROAD TRIPu pokazao da će ubrzo nadrasti čitavu tu scenu. Međutim, VAN WILDER nije ni imao pretenzije da prevazilazi okvire college gross outa. Walt Becker se zadovoljava gross outom, seksualnim aluzijama i gegovima, ali Ryan Reynolds u svemu tome ipak uspeva da izdigne materijal na viši nivo, i to ne samo šarmom i komičarskim darom, već neprikrivenim saučesničkim žarom u realizacije svake zamišljene pizdarije koje su scenaristi zakuvali.

Stoga, kao u završnog sophomoric one lineru biva zapečaćena ljubav Van Wildera i njegove simpatije, mi vidimo da je smisao ovog filma ne da Van Wildea prihvatimo kao čoveka, već da se ukačimo na njegopv pogled na svet. Takav je i čitav ovaj film. Ne kažem da je svaka publika i u svakom stanju raspoložena da se smeje raznim humorima sa psećim ejakulatima i laksativima, ali je napor autora da postave te gegove potpuno razoružavajući.

Da u filmu ne glumi Ryan Reynolds pitanje je da li bismo ga danas pamtili. Ali, pošto glumi i čini njegov integralni deo, VAN WILDER je jedan od gross out naslova iz perioda njihove plime koji je preživeo i njihovu oseku.

* * 1/2 / * * * *

Friday, October 13, 2017

UNDOCUMENTED

UNDOCUMENTED Chrisa Peckovera je izuzetno interesantan debitantski film reditelja koji je ove godine doneo osveženje mejnstrim profila u filmu BETTER WATCH OUT. UNDOCUMENTED je po svojim narativnim principima konvencionalan film ali uz ozbiljan upliv found footage estetike jer su glavni junaci ekipa dokumentarnog filma o ilegalnim meksičkim doseljenicima koja pada u šake izopačenih ekstremista koji u blizini granice vabe ove nesrećnike a potom ih podvrgavaju najrazličitijim mukama. U početku deluje kao da ekstremisti vide u dokumentarnoj ekipi potencijalne saradnike ali polako i oni dolaze na drugu stranu štapa.

Peckover odlično kombinuje tehniku "objektivnog kadriranja" i found footagea stvarajući pre svega jednu vizuelno dinamičnu celinu čime izuzetno dobro nadoknađuje sve ono što nije imao u pogledu budžeta. Ne samo u pogledu suspensea već i u pogledu slike UNDOCUMENTED je uzbudljiv film.

U pogledu vođenja priče, Peckover jasno referiše na TEXAS CHAINSAW MASSACRE kao osnovni blueprint, čak ga i citira u nekim ključnim momentima ali ga apdjetuje za savremene okolnosti - hillbilly ludaci su se modernizovali, politički radikalizovali i našli su novu ciljnu grupu za nekažnjeno iživljavanje. Od svih savremenih nastavaka CHAINSAW MASSACREa, UNDOCUMENTED je po duhu najbliži originalu a zapravo nije ni deo franšize.

Peckover je okupio odličnu glumačku podelu, mahom od talentovanih televizijskih i neuspelih filmskih zvezda sa jednim starom u ekskluzivnoj roli, i u tom pogledu ovaj film ne samo da ne pokazuje oskudicu u budžetu već naprotiv mnogo je bolje glumljen od nekih major pokušaja ovog profila.

Osnovni utisak filma UNDOCUMENTED zapravo je vrlo sličan onom koji ostavlja BETTER WATCH OUT. Ovde nema mnogo toga novog, čak naprotiv, ali ponudio nam je inteligentan spoj poznatih stvari koje bi trebalo da stoje kao standard, međutim nisu jer je stanje na sceni mnogo slabije.

* * * 1/2 / * * * *

POSLEDNJI DAN

Pogledao sam POSLEDNJI DAN Vladimira Pogačića, film koji slovi za prvi špijunski film snimljen našim prostorima iako se u pogledu prikaza službe bezbednosti ne može baš najjasnije odrediti da li su prikazani pripadnici javne ili državne bezbednosti, kao što su i sami saboteri, osim što imaju prošlost u r Gestapou i oslonac u reakcionarnim snagama, nedovoljno jasno definisani u pogledu svoje povezanosti sa stranim službama.

No, zaplet govori o grupi sabotera koji se ubacuju u primorski rudnik ali vrlo brzo se nalaze na merama službe bezebdnosti. Sigurna ruka Službe polako steže obruč oko njih ali im oni povremeno malo pomrse račune tako što tokom praćenja uspevaju da se izvuku i ubiju neke pripšadnike. Ipak, na kraju, bezbednost ponovo biva uspostavljena.

Vladimir Pogačić je bio rafiniran reditelj, Oskar Davičo je bio vešt pisac, ali POSLEDNJI DAN je konfuzan i slabo konstruisan film. Ako izuzmeno nekoliko zanimljivih subjektivnih planova koje je zanimljivo snimio Vladeta Lukić, praktično da ništa ne može naročito preporučiti ovaj film.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, October 10, 2017

SCHOOL OF LIFE

SCHOOL OF LIFE Williama Deara po scenariju Jonathana Kahna je izuzetan televizijski film u kome je Ryan Reynolds snimio jednu od svojih upečatljivih uloga u periodu kada je već bio u usponu i probijao se na veliki ekran. Otud ovaj televizijski film koincidira sa nekim njegovim bioskopskim naslovima ali definitivno nije uljez jer ima zanimljiv scenario koji prevazilazi gledalačka očekivanja.

Reynolds igra mladog profesora istorije u jednoj srednjoj školi koji nasleđuje kultnog nastavnika koji je ćitava 43 puta bio proglašen za nastavnika godine. Odmah po dolasku u školu, mladi nastavnik se ispostavlja kao dostojan naslednik i ne samo to, počinje da ozbiljno figurira kao kandidat za titulu nastavnika godine. To fascinira unuka kultnog profesora ali frustrira njegovog sina koji u istoj školi predaje biologiju. Stoga, ovaj kreće da istražuje u čemu je tajna mladog kolege u pokušaju da ga nekako denuncira…

SCHHOL OF LIFE je u osnovi komedija sa elementima inspirational melodrame, i William Dear vrlo dobro balansira između te dve žanrovske odrednice jednim delom što i segmente koji nisu komedija prožima humorom, a drugim delom tako što Ryan Reynolds vrlo ubedljivo igra duhovitog čoveka tako da se onda humor i u melodramskim scenama ne čini usiljen.

Kada film krene, sve deluje da će biti na liniji neke billywilderovske farse o dva nastavnika koji se takmiče ali vremenom postaje jasno da je ovaj film drugačiji od toga i da to zapravo neće biti okosnica priče. Kako priča postaje sve ozbiljnija i bliža melodramskom ekscesu tako i ceo film postaje sve “kaloričniji”, rekao bih na pravi način.

Na krau, SCHOOL OF LIFE se nameće kao family entertainment vrhunskog kvaliteta koji apsolutno prevazilazi gledaočeva očekivanja.

Meta-filmski gledano, pojedini segmenti zapleta i detalji na nivou scena anticipiraju kasnije Reynoldsove radove poput DEADPOOLa i LIFEa, ali to je naravno samo geekovske učitavanje.

Pored Reynoldsa u jednoj od retkih glavnih uloga briljira David Paymer.

U svakom slučaju ko voli ovu vrstu filma svakako treba da pogleda SCHOOL OF LIFE, televizjski rad koji nema razloga da se postidi ni pored mnogih bioskopskih radova. Ipak, žanrovska mešavina koju je doneo Kahnov scenario verovatno ne bi tako lako prošla na velikom ekranu, tako da možemo reći da je SCHOOL OF LIFE u jednom old school maniru maksimalno iskoristio uslove televizijske produkcije.

HHhH

HHhH Cedrica Jimeneza je ambiciozna internacionalne akranizacija romana Laurent Bineta o Reinhardu Heydrichu i operaciji Anthropoid. Prva polovina filma govori o Heydrichu a druga polovina govori o operaciji Anthropoid. Tako se slobodno može reći da je ovo film ni o čemu jer ne obrađuje ni jednu ni drugu temu, a naročito ih ne obrađuje adekvatno.

Ponovo imamo prikaz Heydricha u kome nije u dovoljnoj meri istaknuto ono što ga je učinilo jednim od najvećih monstruma kog je svet ikada video, i ponovo se priča iscrpljuje pokušajem da nam se pokaže “čovek” iza onoga čime je obeležio prošlost ali ovog puta je to toliko zanemarljivo malo ljudskosti spram zločina koji je počinio da deluje previše. Naprosto, Heydrich nesumnjivo deluje kao da biva opravdan u ovom filmu, maltene bih mogao da zamislim ovakav film u nacističkoj produkciji - s tim što bi ga oni bolje snimili i bili bi nešto diskretniji u prikazu Holokausta, ali ne mnogo.

Autori pokušavaju da nam prikažu Heydrichovu “ljudsku priču”, kako je doživeo nepravdu kao oficir, kako je žena dovela do toga da se zainteresuje za nacizam i da počne da radi za njih, kako je bio vredan i ozbiljan čovek i strog ali plemenit otac, sve te neke stvari koje nas u dovoljnoj meri odvraćaju od onoga što je u Heydrichu impresioniralo i samog Hitlera. 

A onda na pola filma, priča se prebacuje na potpuno novi kolosek i imamo ko zna koju po redu ekranizaciju akcije Anthtopoid u kojoj je Heydrich ubijen, rekao bih jednu od manje zanimljivih do sada. Iako se ni drugi film na ovu temu a nedavno prikazan nije proslavio ipak je bolji od Jimenezovog.

Ako zanemarimo ideološki aspekt načina kako je prikazan Heydrich a to je kao sve sem arhitekta Holokausta, a to je teško zanemariti, ovo ostvarenje je upropastilo ne samo potentnu priču već i sjajnu glumačku ekipu koju su predvodili Jason Clarke, Rosamund Pike i Jack Raynor. Slaba tonska obrada ovog izdanja koje je procurelo sugeriše da je film pušten na digitalne platforme jer su producenti i distributeri shvatili da u svemu ovome nažalost nema potencijala za neku ozbiljniju distribuciju. U tom smislu, i poznati glumci koje sam naveo pošteđeni su bruke i zadržaće svoj status koji bi ovaj film svakako narušio.

* 1/2 / * * * *