Saturday, July 22, 2017

SPIDER-MAN:HOMECOMING

Nisam verovao da Jon Watts posle prilično neukog indie debija COP CAR može da snimi film kao što je SPIDER-MAN: HOMECOMING. Ipak, očigledno je Holivud dovoljno jaka industrija da budi zaista ono najbolje u rediteljima. Naime, Wattsov reboot Spider-Mana, iako se tehnički nadovezuje na CIVIL WAR Braće Russo, zapravo nudi do sada najonzistentniju i najbolju uvodnu priču o ovom junaku. Wattsov film pomera Spideya bliže dečaku kog je ujeo pauk i spušta ga na nivou "uličnog" heroja koji tek treba da stasa da bi se suprotstavio mutiranim supervillainima. Ranije je Spidey od prve priče imao posla sa težim protivnicima i apokaliptičnim scenarijima, dočim ovde ima protivnika koji svakako da ima tehnička pomagala koja su izazov za Spideyeve moći ali ima krajnje diskretne namere i nije ni blizu toga da uništi svet.

Odnos između Spideya i negativca je odličan, i Michael Keaton ga odlično igra, dajući liku određenu produbljenost koju negativci u mnogim Marvelovim pa i Sonyjevim filmovima do sada nisu imali. Doduše, Keaton je imao zaista dobar materijal za igru jer nije imao potrebu za nekakvim psihopastkim kerebečenjima, nemotivisanim monolozima o svojim namerama već je naprotiv iz scenarija mogao da izgradi i odnos i da opravda svoj lik. Zanimljivo je da i u drugom GUARDIANSu koji ove godine ima odličnog negativca i u Spideyu, imamo jak motiv očinstva u karakteristikama supervillaina.

Tom Holland kao Spidey je mladolikiji od Maguirea i Garfielda, pa samim tim se bolje uklapa u taj profil mlađeg Spideya početnika i odlično se snalazi u ovoj ulozi. Uprkos tome što ni Maguire ni Garfield nisu bili loši izbori za ovu ulogu per se, a to naročito mislim za Garfielda, rekao bih da je Holland imao i sreće da se njegova harizma uposli u do sada najboljem filmu o ovom junaku.

Ključni adut HOMECOMINGa je pre svega humor i dobro rešavanje karakternih situacija koje su konzistentno postavljene u okvirima postuklata omladinskog filma. Watts nije neki maestro bioskopske akcije i u tom domenu HOMECOMING nudi vrlo ekonomičan i mudar koncept. Akcija se uglavnom percipira kroz Spider-Mana tako da Watts sebe ne dovodi u iskušenja da orkestrira neke komplikovane spektakularne scene sa velikim brojem protagonista, mada sasvim sigurno nekoliko scena donosi solidne akcione bravure, pre svih obračun na trajektu a zatim i spasavanje iz lifta u vašingtonskom spomeniku.

Unutar akcionih scena, Watts opet ne gubi humorističke akcente tako da u svim deonicmama uspeva da ostane dosledan u tom preplitanju između duhovite omladinske komedije i superherojskog akcijaša. U tom pogledu, HOMECOMING je zaista zrelo urađen, potpuno rediteljski artikulisan i kontrolisan, iako spada u red u "manjih" Marvelovih filmova u pogledu obima akcije poput ANT-MANa i DOCTOR STRANGEa koji su se ispostavili kao dobar izbor u pogledu koncepta. Ako izuzmemo Gunnove GUARDIANSe, rekao bih da je HOMECOMING u pogledu preciznosti rediteljskog postupla daleko najozbiljniji naslov u MCU.

Ono što film opterećuje jesu određeni recidivi iz ostalih MCU naslova koji ga čine nedovoljno samostalnim. Ipak, čini mi se da neki potencijalni gledalac u budućnosti svakako može da pogleda ovaj film bez nekakvog suštinskog predznanja o ostalim MCU naslovima. No, svakako da je ugođaj kompletniji ako se znaju ostali filmovi i utoliko šteta za Wattsov izuzetan rad.

Za razliku od ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANSa koji su me mahom ostavljali hladnim, HOMECOMING je sve vreme imao snažan osvežavajući efekat humora i coming of age filma čije je adute Watts uspešno sproveo u delo. Stoga mislim da je ovakav film nedostajao ne samo MCU već i letnjoj filmskoj ponudi ove godine. Ponešto od ovoga je u manjim dozama ponudila WONDER WOMAN, ali HOMECOMING je u pogledu utiska ipak znatno snažniji i konzistentniji rad. Bravo.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, July 20, 2017

DUNKIRK

Nolanov DUNKIRK je film koji počne relativno zanimljivo ali onda deteiorira u nešto što bi se najlakše moglo opisati kao bezmalo dvočasovna kolekcija Telenor momenata u kojoj gledalac očekuje da junaci u nekom trenutku dobiju neograničeni 4G i podele svoju avanturu sa prijateljima ali oni umesto toga postradaju. Doduše, oni koji prežive raduju se kao da su dobili nekakv pre-paid dodatak.

Nolan je pokušao da pobegne od strukture combat movieja što je u ovom slučaju više kukavički nego umetnički potez. Naime, na kraju krajeva, ono čemu se Nolan nada jeste upravo “najjeftinija” emocija “herojskog” combat movieja što se nalazi u direktnoj opoziciji sa onim čime je Nolan želeo da izbegne dosta korišćenu strukturu.

Naime, Nolan je želeo da se fokusira na nekoliko “malih priča” i da onda neke “velike događaje” smešta u njihov drugi plan, da istovremeno ima i intimni survival story i ratni spektakl. Očigledno je da se Nolan oslonio malo na koketiranje sa evropskom art house aktualnošću a malo i na trend survival trilera poput GRAVITYja i REVENANTa ali na kraju, u ključnim momentima ne uspeva da izbegne patetične motivacione dijaloge i sentimentalne gestikulacije.

Kada se tome doda da Nolan pokušava da pomeša nekoliko vremenskih tokova, i to baš ne daje zadovoljavajuće rezultate, a rasplitanje svega u završnici nimalo nije zadovoljavajuće, možemo slobodno reći da je DUNKIRK jedan pokušaj da stvori nekakav lažni impresionizam koji ne može da pobegne od mejnstrima.

DUNKIRK je u vizuelnom pogledu verovatno najbolje i najmaštovitije realizovan Nolanov film i što se mene tiče, samo da se uzdržao od blamiranja u tim završnim dramskim scenama zaslužio bi i ocenu više. Međutim, nije i samom je sebi presudio jer se razotkrio.

U epohi koja nam je dala FURY i HACKSAW RIDGE, RYANa i još neke naslove, DUNKIRK deluje istovremeno slabo ali i gotovo bizarno u tome da je neki mejdžor studio odobrio ovakav film. DUNKIRK sasvim sigurno nije tipičan studio movie. Nažalost, nije ni dobar, niti je dovoljno izmaknut od onih mejnstrim zaslađivanja koja mogu da plasiraju samo veliki majstori. Nolan to definitivno nije.

* * / * * * *

S.W.A.T.: UNDER SIEGE

Tony Giglio je aktivan DTV delatnik i uprkos tome što jeste bio umešan u neke upmarket projekte brzo je skončao stružući po dnu kace. Za razliku od drugog filma u S.W.A.T. franšizi koji je pod naslovom FIREFIGHT režirao Benny Boom sa Gabriel Machtom u glavnoj ulozi, treći film nije ni tako ambiciozan ni tako vešto realizovan. U ekipi ovog puta doduše imamo par glumačkih minjona, Adrianne Palicki koja je daleko iznad materijala, i Michael Jai Whitea koji se sa uživanjem valja po DTV blatu.

Zato je i šteta što Palicki i White nisu glavni likovi već ga igra izvesni Sam Jaeger. Isto tako, šteta je što Giglio nije DTV reditelj sa nekim svojim oebeležjem, recimo kao Isaac Florentine, pa da film barem donese impresivnu akciju koju ova ekipa može da iznese. Naprotiv, akcija u filmu je u najboljem slučajnu korektna, iako je tu White, glumac koji može svašta da izvede.

Konačno, za razliku od FIREFIGHTa koji je imao zanimljivog negativca, UNDER SIEGE ima i slabog generic negativca sa britanskim akcentom i manirima blago dekadentnog plaćenika koji ni na jednom nivou nije ubedljiv.

Za razliku od FIREFIGHTa gde je evidentno uložen trud da se ne “bruka” franšiza početa u bioskopima, treći deo zalazi u domen generic DTV rada koji ni White ni Palicka ne zalsužuju.

* * / * * * *

Wednesday, July 19, 2017

ORIGIN WARS

ORIGIN WARS Shanea Abbessa je povratak Ozploitationa na velika vrata. Naravno, globalna bioskopska mreža je bitno drugačija u odnosu na vremena kada je MAD MAX mogao da stigne svuda po svetu, a ORIGIN WARS je film koji će verovatno pokriti mahom DTV tržište ali u jednoj nama vrlo dragoj i deficitarnoj kategoriji a to su cameronovsko-lucasovski SF akcijaši. Naravno, kada danas govorimo o Cameronu uvek se kao referenca javlja i Blomkamp kao reditelj koji se dosledno bavi tom vrstom grungy SF sa elementima društvene kritike i junacima koji dolaze iz blue collar miljea.

Abbess je do sada snimio nekoliko B-pokušaja u ovom i bliskim žanrovima ali nijedan nije bio ni blizu zanimljiv i dobro realizovan kao ORIGIN WARS. Priča je smeštena u daleku budućnost, u period kolonizacije dalekih planeta. Na jednoj od njih dolazi do pobune er su se čudovišta koja služe za teraformiranje otela kontroli i glavni junaci pokušavaju da spreče apokalipsu i razotkriju zaveru.

Ono što Abbessov film najpre odvaja od cameronovskih i lucasovskih korena jeste sama struktura priče. Film je podeljen u poglavlja koja pokušavaju da obuhvate sve "uglove" priče ne bi li slila sve tokove u jedan klimaktični tok tako ovde nemamo klasičnu strukturu sa jadno definisanim hero's journeyem već u suštini jednu mozaičnu dramaturgiju za koju slutim da je proistekla iz budetskih ograničenja. Abbess je prepoznao da ovu priču ne može da radi na isti način kao uzori i našao je indie ključ u pogledu pripovedanja, s druge strane obraćajući veliku pažnju na to da uspešno rekonstruiše SF imaginarijum i film je na tom nivou izuzetno uspešan. Ipak, za ovu vrstu filma na kraju krajeva stil naracije jeste jako bitan i u njemu leži najveći nedostatak. ORIGIN WARS nema naročito komplikovanu priču ali je izlaže na komplikovan način i time limitira svoj efekat na publiku.

Ono što je međutim glavni adut filma jeste šarmantna glumačka podela koju predvode Kellan Lutz, nabildovani akcioni star starog kova i Daniel MacPherson koji donosi karajternu stranu čoveka od akcije. Zatim, tu su akcija i specijalni efekti koji su vrlo energični, ubedljivi i u skladu sa produkcionim dizajnom koji u sebi integriše ono na šta su nas navikli STAR WARS, ALIENSi, ELYSIUM ali i neki naslovi Ozploitation tradicije kao FORTRESS. Za očigledno skroman budžet, abbess je isporučio film koji jako lepo izgleda, i u skladu sa trendom grungy SFa koji je uostalom ušao i u sam STAR WARS preko ROGUE ONEa.

Naravno, razni elementi, od dramaturgije do obima akcionih scena pokazuju da ORIGIN WARS nije u istom budžetskom okviru, ali Abbess ima hrabrosti da se uhvati u koštac sa tim žanrovskim okvirom, kao i stari Ozploitaion majstori. Da se odmah razumemo, ORIGIN WARS nije ROAD WARRIOR ali nije ni FURY ROAD, dekadentno uzdizanje B- premise na nivo A+ produkcije. Ovo je film u kome reditelj pokazuje kako se u prirodnom budžetskom staništu pravi pulpy SF akcijaš čiji je osnovni kvalitet upravo u tome što je reč o manje kontrolisanom, manje korporativnom parafraziranju onoga što je danas A+ film.

Pojedini elementi i nedorečenosti u priči sugerišu da su autori zamislili da ovo bude inicijalni film za čitav serijal. Bilo bi lepo da se to desi. Ali i ako se ne desi, film neće delovati nezaokruženo jer je određeni loopiness narativa već omogućen dramaturškom postavkom koja ima izvesnu mozaičnost.

Po onome što je pružio na ekranu, Abbess bi u neko drugo vreme sasvim sigurno imao film u bioskopima. Ovako, vidim ORIGIN WARS kao dobru zamenu na onim televizijama koje sebi ne mogu da priušte pravog Camerona, Blomkampa ili ROGUE ONE.

* * * / * * * *

Tuesday, July 18, 2017

BREAKING AT THE EDGE

BREAKING AT THE EDGE Predraga Antonijevića je horor iz 2013. godine, urbana priča o trudnici koju progoni spektralna pojava i podstiče je da se osveti za zločin počinjen u prošlosti. Trudnica počinje da se leči od psihičkih problema misleći da su oni izvor tih apela iz onostranog ali onda shvata da možda zaista mora da umiri nenamirene duhove kako bi spasila svoje dete.

Nekoliko godina kasnije, scenarista ovog filma Nissar Modi napisao je indie postapokaliptičnu priču Z FOR ZACHARIAH sa Margot Robbie i Chrisom Pineom. I ovaj film je mahom kamerna priča, doduše sa mnogo više generic elemenata i sa mnogo većim akcentom na žanrovske detalje i konvencije.

Antonijević se solidno snalazi u formi trilera koji koketira sa hororom. Sasvim sigurno je da se posle ovog filma nije nametnuo kao velikan žanra ali ovo je ostvarenje solidnog profesonalnog nivoa. U saradnji sa nekadašnjim McTiernanovim DPjem Steve Masonom, Antonijević gradi dinamičan stil, sa dosta pokreta kamere, dosta snimanja iz ruke, pokušava da uključi ambijente a naročito neke prirodne pojave u narativ.

Glumačkoj ekipi snagu daju Milo Ventimiglia i Gabriel Macht, dvojica prekaljenih televizijskih faca, ali glavnu ulogu igra Rebecca Da Costa, brazilska glumica koja je u ukupnom skoru solidna u ovom filmu ali kanališe izraz nekakve rezervne Freide Pinto.

BREAKING AT THE EDGE nije film za bioskope ali je vrlo solidan sadržaj za mali ekran na kome je konačno i skončao. Mislim da je ovo film koji će imati dugovečan život u programima televizijskih kanala. 

* * / * * * *

TWO LOVERS AND A BEAR

TWO LOVERS AND A BEAR Kima Nguyena bio je deo kanskog sporednog programa 2016. godine. Kim Nguyen je bio blizu velikih uspeha, ali posle proboja na oskarima nije uspeo da poentira. Ovaj naslov je njegov najbolji film do sada jer spaja zanimljivu offbeat indie ljubavnu priču i vizuelno uzbudljiv te logistički složen avanturistički film.

Glavni junaci su mladi ljubavni par, duboko traumatizovani mladi ljudi koji su u zaleđene polarne uslove došli bežeći od trauma koje su ih progonile u “normalnom svetu”. Kada u izolaciji stigne informacija da je devojka primljene na studije u “pitomijim delovima” i da odlazi, njihove psihoze počinju da dolaze do izražaja.

Kim Nguyen ima izuzetnu glumačku podelu u dve glavne uloge - Dane DeHaan i Tatiana Maslany predano i sa punim angažmanom donose likove dvoje zaljubljenih ali psihički načetih mladih ljudi, i dosta dobro se nose sa nekim “viškovima” u pogledu ekspresije koji bi u manje veštim rediteljskim a naročito glumačkim rukama potopili film.

Međutim, sada je situacija obrnuta, navedeni “viškovi” u ekspresiji imaju nekakav šmek, a kvaliteti svega oko njih, i glumački i vizuelni i energija koju nose čine da TWO LOVERS AND A BEAR bude solidan “mali” film.

Kim Nguyen je u ovom filmu u maniru Olivera Stonea uspeo da kroz vrhunsku vizuelnu artikulaciju nadoknadi suštinsku svedenost ove praktično duo drame i da je digne na nivo jednog izuzetno ekspresivnog i uzbudljivog gledalačkog iskustva koje jeste u samoj suštini art house ali u pogledu doživljaja je definitivno “bioskop”. 

* * * / * * * *

Monday, July 17, 2017

SECURITY

Kvebečki reditelj Alain Desrochers snimio je film SECURITY, novu produkciju Avija Lernera u kojoj Antonio Banderas dobija priliku da se okuša u DIE HARD derivatu. Uprkos tome što Banderas ima nekoliko bitnih akcijaša u svom CVu nikada ga nisam percipirao kao akcionog glumca, ali se Avi izgleda ne slaže sa mnom pa se on pojavljuje i u EXPENDABLESima.

SECURITY ima rudimentarnu premisu. Baš na dan kada penzionisani kapetan američke vojske na prosjačkom štapu dobija posao kao noćni čuvar u jednom shopping mallu na pola puta između dve varošice, nemilosrdna banda napada konvoj FBI u kome se vozi opasan svedok protiv mafije. Požrtvovani agenti FBI uspevaju da pošalju svedoka u bekstvo i ovaj pristiže do shopping malla gde se ispostavlja da je reč o miloj devojčici od jedanaest godina koja je svedočila ubistvu svog oca mafijaškog računovođe.

Banda koja želi da je likvidira je nemilosrdna, vojno organizovana i naoružana do zuba, predvodi ih Ben Kingsley koji kanališe unutrašnjeg Rickmana.

U filmu je sve polovno i generic do krajnjih granica ali Desrochers se trudi da napravi upmarket DTV proizvod koji bi se nekim ludilom negde mogao naći i u bioskopima. Antonio Banderas takođe nije tipična akciona zvezda pa se i on trudi da izgradi nekakav lik iako mu materijal to ne dozvoljava.

Akcija je vrlo solidno realizovana, sa budžetom koji evidentno nije bio visok. Samim tim je šteta što premisa “DIE HARD u shopping mallu” nije kreativnije postavljena u odnosima među likovima. Ovo ipak na kraju krajeva po dometima nije ni blizu filma kao što je DANGEROUS GAME Stephena Hopkinsa.

Ono što me je obradovalo jeste to što sam u ulogama henchmena prepoznao nekoliko naših saradnika iz filma JESEN SAMURAJA, a oba filma dele i istog koreografa borilačkih scena. 

Ljubitelji akcione ortodoksije u ovom filmu imaju šta da vide, i mislim da će film itekako imati budućnost na malim ekranima, naročito na televiziji gde bi se Banderas i akcija mogli ispostaviti kao pravi spoj.

* * 1/2 / * * * *